Mozes mi pisati, pricati ili me samo gledati * u moje most bjutiful eyes.
by Vasquez, 26.-28. Avgusta 1999.
Na uscu dve reke, naspram Velikog ratnog ostrva, lezi Kalemegdanska tvrdjava. Utonula u hladnu, tihu decembarsku noc, prazna i nema. Jedini svedok davno zaboravljene proslost ovih prostora, uzase i divljastva naroda koji su ovde prolazili i ostajali, upijajuci prolivenu krv i pamteci bezimene duse koje su se na ovom mestu odvajale od ovozemaljskog zivota.
Spustajuci se sa visina sibanih vetrom ka sada opustelom mravinjaku osvetljenom sa bezbroj svetala, dolazimo do ulice Kneza Mihaila, sada vec prazne. Tri sata posle ponoci je. Cetvrtak. Po koji polubudan prolaznik ili klosar se gegaju pod ulicnim osvetljenjem, povremeno gledajuci u svoje odraze na mrtvim izlozima i zureci ko zna gde, trzajuci se zbog nepoznatih prilika koje su prolazile pored njih. U daljini se cuje po neki nocni autobus kako lenjo krstari sa po jednim ili dva putnika, na trenutke policijska sirena ili poneka macka u nocnom parenju i lavez pasa.
Krecuci se sporim korakom, zureci u svoje prljave cokule, isla je pognuta prilika niz ulicu. Razbarusena kosa je padala preklo visoko podignutog okovratnika kaputa koji se pruzao skroz do zemlje, pokrivajuci celo telo. Preko jednog ramena se zatezao ramen torbe cija ga je tezina ometala u ravnomernom hodanju. Dva tamna oka pod polusklopljenim kapcima, krvava i mutna, su tupo gledala u plocice, povremeno se dizuci da provere pravac i mesto na kome se nalazi. Dobro je, na pravom je putu. Debeli dukser mu je bio uvucen u siroke pantalone i pruzao mu slabu zastitu od hladnoce koja ga je grizla celim bicem.
Bat njegovih cokula sa okovanim djonom je melodicno odzvanjao pustom ulicom i na trenutke gubio ritam, spoticuci i zastajkujuci.
Prolazeci kroz mracni park i sada vec probudjene paznje, osvrtao se i zagledao klupe u tami, osluskujuci zvukove, trudeci se da oseti necije prisustvo. Neko je kasljao u mraku, podesetak metara levo od njega. Neki pijanac, probudjen i promrzao. Jos jedna beznacajna dusa, koje se nece niko secati osim zidova ove tvrdjave...
Spostio se niz stepenice ka onom velikom kipu koji je gledao ka reci, celog zivota ga znajuci ali ove noci ne mogavsi ni da mu se seti imena. Grizao je svoju donju usnu i proklinjao sopstvenu nepaznju zbog buke svojih koraka. Trebao ja da obuce patike, koje su necujne, ali za nekoliko sati koje ce morati da provede ovde mu je trebalo nesto mnogo toplije. Barem jos uvek nije pao sneg, tesio se. Nije hteo da napravi gresku od proslog puta, da stojeci u mestu tri sata sa promrzlim stopalima dobije dijareju koja ga je cela dva dana vezala za WC. Ionako je vec kasnio, svaki dan se racunao i vec je nedelju dana forsirao ove nocne duznosti. Valjda ce biti necega ovog puta, nadao se.Dosao je do klupe najblize kipu i spustio torbu. Tiho ju je otvorio i navukao rukavice i vunenu kapu na glavu. Trebao je da to uradi ranije. Izvukao je kameru sa filterom za snimanje u mraku i okacio je preko ramena, a torbu sa par pokreta pretvorio u ranac koji mu je sada udobno lezao na ledjima i grejao ih. Nabivsi kapu do samog nosa, bio je skroz obucen u crno. Koristeci pokvarene lampione i mrak koji ih je obavijao, brzo je dosao do drugog kraja tvrdjave krecuci se brzo i tiho, poput macke napetih cula. Pazljivo rukujuci kamerom, popeo se na napola sruseni zid ka astroloskoj opservatoriji i legao na njega.
Sada samo treba da ceka.
"Jebem ti hladnocu...." Stajati u patikama je bolje nego lezati na ovom kamenom sranju, mislio je. Ali mesto koje je izabrao je pruzalo najbolji pogled na kapiju kojom su obicno dolazili, ili je barem tako cuo. Gledao je u mracnu siluetu turbea koji je bio njegov cilj i magnet za te skotove...
Vec nedelju dana je pokusavao da snimi sektase koji su tu pravili obradna sranja. Zadnjih nekoliko meseci su tu prolaznici nalazili krvave tragove Policija je imala u pocetku nekog interesovanja da to istrazuje, ali je brzo odustala. Sve je kolapsiralo, promene nisu donele nista bolje i zemlja je pala u govna do guse. Zima je stigla i restrikcije struje su postale tako ucestale da su ljudi i prestali da izlaze nocu u delove grada bez svetla. Raj za kriminal i svakakve zlocine. I sektase i ostalu gamad, koju bi najradije pobio, da ima cime i da ima hrabrosti, ili barem nekog drugog motiva osim najobicnije... Antipatije? "He he he...", ironicno se smejao na tu misao pokusavajuci da se oraspolozi, ali nije uspevao. Mrak je, hladno kao u grobu a ovo sto radi zbog bedne novinarske plate nece biti dovoljno ni da pokrije troskove za lekove kojima ce morati da spasava svoje zdravlje. Milion puta se upitao da li je taj posao slobodnog snimatelja vredi truda, svih ovih "vanrednih" sati na terenu, vucaranja i ponizavanja sa svom onom stokom od ljudi koji su kao zanimljivi i vredni reportaze. Kao da ikoga u ovom jebenom, bolesnom gradu vise zanima sta se desava. Osim tih grozota koje ne moraju da gledaju na vestima, na njegovim snimcima za koje je krv prolio, vec mogu da ih vide setajuci ulicama, samo kada bih imali hrabrosti da sklone iluziju pred svojim ocima, lazi u koje su verovali da bi se utesili. "Jebene sarene slikice, lepi filmovi...", mrmljao je besno. Bes ga je grejao, bio mu je zahvalan zbog toga. Jedina stvar koja mu nije bila neprijatelj u toj noci. Tisina iz pravca Zoo vrta mu je prijala, obicno su svakakve zveri tamo se kurcile, zavijale i rezale preko noci. Na njih nije mogao da se ljuti, sta one znaju? One su ono sto jesu, ne skrivaju zube kao ljudi koji su humani dok im ne okrenes ledja.
Par narkomana je prosao kapijom komentarisuci i vulgarno hvaleci se svojim dozivljajima i resavajuci svoju vecitu potragu za sledecim fiksom. "Sljam", Miroslavov mozak ih kratko etiketira i nastavi da obradjuje culne utiske iz pravca turbea, povremeno se baveci secanjima kako bi prekratio dosadu i ostao budan. Proslo je skoro dva sata i nista se nije desilo. Miroslav Jakovljevic, 25 godina star, promrda promrzlim prstima na rukama da bi se uverio da su jos tu i pogleda na sat. Jos pola sata do svitanja. Kleknu na noge i uze kameru u ruke sa namerom da napusti jos jednu bezuspesnu zasedu, teseci se mislju da ce ako pozuri, za sat vremena biti u krevetu. Protrese kaput i krene ka delu zida gde se popeo.
Krik. Zivotinjski, najglasniji i prokleto najuzasniji, zivotinjski krik se prolomio celim Kalemegdanom. Miroslav se trgnu i zastade kao ukocen. U sekundi postade svestan otkucaja u svojim usima i pare koja mu je polako izlazila iz poluotvorenih usta. Zoo, prostruji mu umom i kamen u plucima nestade. Izdahnu zadrzani vazduh i klekne. Opsovao se. Prestravio se kao zena zbog nekog glupog lava koji nije dobio nocnu uzinu pa je ljut. Ne, ispravio se, prestravio se jer je vec nedelju dana prestrasen, dolazeci na ovo odvratno mesto...
Krik zapara tisinu jos jednom, odbijajuci se o zidove tvrdjave. Ovog puta nije bio maskiran, ovog puta je MIroslav tacno cuo odakle dolazi... A to nije bilo iz pravca Zoo-a. "Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo..." , ponavljao je. Najradije bi otisao sto brze moze u drugom smeru, otisao i zaboravio na svu tu prokletinju, uzasavajuci se svojih predpostavki sta se to tamo, mozda, desava. Mozda je neka zivotinja furnula iz kaveza, pa sada gladna svrlja okolo. Zid, pomisli. Ako ide zidom do tog kraja tvrdjave, bice na relativno sigurnoj visini, i moci ce da vidi o cemu se radi. Pre nego sto je i shvatio sta radi, vec je trcao utrnulim nogama i kostima koje su skljocale preko polusmrznute trave. Sada je kasno da se ljuti na svoju radoznalost, da zanemaruje svoj strah i da se prepusti zelji da ode kao da nije cuo nista. Vec je izabrao.
Ali zajebao se u proceni. Krik nije dosao ispod zida, vec SA zida. Deset metara ispred Miroslava zavrista muski glas, izbezumljen i ludacki besan, uz zvuk lomljave i cepanja. Odjeknu pucanj iza Miroslavovih ledja i nesto profijuce pored njegove glave. Sve sto je u tom trenutku mogao da uradi, ne znajuci na koju stranu da krene, je da baci sebe i kameru na zemlju. Vristanje ispred njega nije prestajalo, izmesano sa reskim rezajem, mirisom krvi i zvukom kidanja mesa i kostiju. Svez miris trave, hladna zemlja, vlaga otopljenog mraza na licu, uzasni trzaji i tresanje Miroslavovog tela koje mu je potpuno odkazalo poslusnost. Disati, disati, pokusavao je da nadjaca uzas i strah koji mu je izbrisao sve iz uma, i sam urodjen instinkt za disanjem. Pluca su mu stajala, ne radeci nista i boleci kao paklena vatra. Kapci se nisu otvarali, glava se nije dizala sa zemlje, samo su do uma dolazili zvuci i mirisi, na dohvat ruke, uzasni i neljudski. On je osluskivao i mirisao, paralizovan, zaboravljajuci da postoji ista drugo na ovom svetu osim toga u mraku pred njim. Sekunde su se pretvorile u vekove. "Samo jos jedan trenutak, samo jos jedan..." njegovim bicem se javi najjaci instinkt i zelja koju je ikada osetio u zivotu, instinkt koji je odbijao blizinu kraja i trazio produzenje.
Ne znajuci kako i ko, neko je trcao kao munja ivicom zida, na nekoliko centimetara od ambisa, pracen kricima, rezanjem, pucnjevima i fijucima koji su bili svuda okolo. Ivica zida, stepenice, otvorene resetke na kapiji, svetle plocice - ali sada tamne, zvizdanje vetra medju golim granama, put, pesacki prelaz, svetla, ulica... Stojeci pored kipa Kneza Milosa, Miroslav se seti i shvati da je on bio taj koji je pretrcao taj put, da su te impresije bile njegove, da je taj uzasni bol i grmljavina u grudima njegovo srce koje se ludacki grci i pokusava da ga odrzi u zivotu. Grlo i pluca su mu goreli, nikada nije osetio takav bol i toplotu, stomak mu nikada nije bio tako tezak i tako odvratan. Instinktivno se sagnuo i poceo da povraca. Tresao se kao prut celim telom, zemlja je bila previse nestabilna. Unezvereno je poceo da se osvrce oko sebe .
Na ulici se pojavise nekoliko cigana u uniformi gradske cistoce sa metlama. Jedan auto prodje trgom i uz skripu guma skrene u sporednu ulicu. Stariji par penzionera je prolazio i izbegavao da direkno pogleda u Miroslava, misleci da je u pitanju neki narkoman ili alkoholicar koga se treba kloniti jer je opasan.
Miroslav obrisa svoja usta rukavom kaputa i krenu onim ulicama kojih se najvise secao, ne znajuci kuda i zasto, ne videci ista ili ikoga. Jedino zeleci da ode sto dalje od tog mesta...
Dva popodne. Lezeci na krevetu u prljavoj odeci gledao je u pukotinu na plafonu i osluskivao odkucaje svog srca. Jake odkucaje koji su potresali njegovo celo telo i sam krevet sa njim. Mogao je da cuje skripu kreveta pod sobom. Ludost - spavati. Umor mu se ulogorio pred ocima i u glavi, svet oko njega je bio samo siva mrlja. Nije spavao vec vise od 24 sati, a sa ovim sto je doziveo pre nepunih deset sati izgleda da ce spavanje sacekati jos.
Gledajuci u plafon motao je film unazad, one delove koje je imao. Previse je rupa bilo tu, u iskrzanom secanju. Uzasni osecaj na zemlji, dok je lezao, previse mu je duboko bio utisnut, njega nije morao da se seca. Pokusavao je da se seti STA je to sto je video i cuo, sta se to desilo pred njim? Bilo je previse mracno, ali zvuci i miris... Sam vazduh je bio ispunjen mirisom ludila i zla, cesuci svoj nos podlakticom oseti taj isti miris i na svojoj kozi. Najezi se. Ne, sledi se, dusa mu zamre jos jednom, po ko zna koji put od predhodne noci. Uzas. Srce mu je lupalo normalnom brzinom, ali ludacki jako, eksplozije su mu potresale telo. Um mu se vrteo u mestu, premotavajuci krik i vrisku pred njim, moleciv glas koji je kukao, pucnje, coveka koji se koprcao i molio, dok je krv... "Cekaj...", rece samom sebi. "Covek?", zapita se. Coveka se nije secao. Lice tog coveka u mislima, pred njim u mraku, je previse licilo na ... Njegovog oca! Ali on je mrtav, vec vise od deset godina, pomisli. Umro je odavno u nesreci na poslu, masinista u fabrici...
U trenutku postane svestan svoje totalne sludjenosti i prestravi se... Poceo je da bulazni, vise se nije prisecao onoga sto se desilo... Poceo je da ceo svoj zivot trpa u tih nekoliko trenutaka. Spusti pogled sa plafona i poce da odsutno luta po polici sa knjigama. "Dobro, zaboravimo sve ovo. Neka zivotinja je pobegla iz kaveza, ganjali su je, ja sam se nasao na pogresnom mestu u pogresno vreme. Prica mog zivota", polako je slagao pricu u svojoj glavi, mirnim i odlucnim glasom, praveci se da ne primecuje svoju sumnju i potpuno neverovanje sopstvenim recima. Mogao je lagati koga je hteo, ali sebe nije mogao. Pogled mu zastade na polici i posle nekoliko sekundi, naziv knjige pred njegovim ocima mu dodje konacno u svest: "Psihologija manicnog ponasanja" od Ericha Fromma. Besno udari pesnicom u knjigu i opsuje Frommu mater. "Zivotinja - lav, tigar, bilo sta... Sa mnom je sve u redu!", dreknu iz sveg glasa, kao da je stajao nasred suda u kojem je morao da svojom recitoscu i sigurnoscu svog glasa uveri ceo auditorijum u nepokolebljivost svog uverenja. Ali uverenje mu je bilo krhko i ljuljalo se. Nije znao sta se desilo. Nije smeo da to izgovori, cak ni u sebi.
Ugleda svoj kaput koji je lezao na patosu sobe. Kroz otvorena vrata sobe je video prljave cokule pored ulaznih vrata i upaljeno svetlo iz kupatila. Udje unutra i umije se, pokusavajuci da razbistri um. Skide smrdljivi duks i pantalone natopljene onim ludackim vonjem, udje u kadu i pusti hladnu vodu. Sok. Koza na vratu mu se zateze, celo telo najezi i sokovi mu grunuse celim telom. Malo se razbudio. Paznja mu izadje iz kosmarnih misli i usmeri se na ogledalo. Izadje iz kade i pogleda se u njega. Lice stranca. Krvave oci, crvene, neispavane. Trodnevna brada. Masna kosa, skroz izlomljena i zbrkana. Prokleta duga kosa, pomisli, koliko sranja oko njenog pranja i odrzavanja. Uze brijac i stade da se brije, osusi kosu i pocne ponovo da se brije. Zacudi se koliko lako ide, a onda se seti da se vec obrijao pre samo pet minuta. Besno udari u ogledalo ali ga ne slomi. Pade na plocice kupatila, zgrci se pod lavaboom i stade da jeca kao malo dete...
Jedna misao mu je bila u umu - sreca sto mu je otac mrtav, sto ga ne vidi takvog...
Vec petnaest minuta je manijacki pokusavao da dobije vezu na telefonu, u isto vreme gledajuci vesti na TV-u. Sipak. Uobicajne sranjave vesti iz trulog grada u kojem je ziveo. Nista o prosloj noci, Kalemegdanu, pucnjavi i nadjenim lesevima ili krvi... Mislio je da je mozda i prerano za bilo kakve vesti, nije prosao ni dan. Ali nesto je postojalo. "Halo..." zacuje iz slusalice... Konacno, pomisli s olaksanjem i predstavi se laznim imenom kao novinar Politike. Pokusao je iz uprave Zoo-a da dobije neke informacije da li je doslo do provale i bekstva neke zivotinje, da li je bilo... "neobicnih" desavanja prosle noci. Zenski glas s druge strane mu sa tipicnom balkanskom ljubaznoscu odgovori negativno, da nije ovlascena da daje takve informacije cak i da se desilo nesto takvo i prekinu vezu. "Kucko!", prokomentarise Miroslav i poce da okrece drugi broj. Niko u njegovoj redakciji nije znao nista o toj temi, samo su onako se uzgred zanimali da li je ta njegova "epohalno vazna" reportaza konacno gotova. Miroslav kratko odgovori onako kako je odgovarao vec nedelju dana na to pitanje - "uskoro" i spusti slusalicu." Zvati policiju? I reci sta? Sinoc sam prisustvovao necem uzasnom sta ne mogu da opisem i cega se bas i ne secam tacno, a o cemu niko drugi ne zna ista. Da li mi mozete reci da li se to stvarno desilo ili sam u pitanju samo ja? Oterali bi me u ludaru...", pomisli i najezi se zbog prizvuka koji je imalo njegovo pitanje. Postoje sanse za to, za ludaru.
Zaboraviti, cutati... Odlucio je. Ma sta bilo, nije ga se ticalo. Ko jebe sektase i reportazu. Ima i drugih stvari. Ziv je, i to mu je bilo dovoljno.
Srce mu poce kucati slabije i sporije. Oseti neku vrstu radosti i zadovoljstva, lakoce i ushicenja sto je tu, jos uvek je tu i nista nepopravljivo se nije desilo. Sa svojom radoznaloscu je mogao da ispliva, koga zanima sta se desilo neka istrazuje, on je otpisao tu noc kao nesto sto se treba zaboraviti sto pre. Ceo zivot je pred njim, mnogo toga sto je oduvek hteo da uradi. Jos ima sanse za to, pomisli i ispuni ga toplina u stomaku.
A Kalemegdan, upita sebe. Ima i drugih mesta u ovom gradu, odgovori. Kalemegdan vise ne postoji za njega. Nikada vise u zivotu, pomisli.
Stari sat na zidu je poceo da odkucava pun sat. Tri popodne. Suncevi zraci su ulazili kroz poluzatvorene salone i grejali mu lice. Na stocicu pored telefona je stajalo uputstvo za koriscenje filtera MW-320 za nocno snimanje kamerom. Saka mu je lezala na njemu, i znojava koza se prilepila za plastificiranu hartiju. On to oseti i oslobodi saku. Pogleda na stocic. Stegne ga grc u stomaku, toplina nestade kao varljiv suncev zrak na zimskom nebu, progutan oblakom.
"Kamera!... Jebena kamera, jebeni filter..."
Setio se da ih je ostavio na onom mestu uzasa.
Bes ga obuze kao sumski pozar. Bes kakav nije mogao da zamisli. Jebeno je mrzeo sebe zbog svoje gluposti i nepazljivosti. Uradio je nesto nedopustivo. Cinjenica da mu je zivot mozda bio u opasnosti, da je spasavao golu kozu ga nije nimalo tesila i pravdala gubljenje kamere. To je bio previse skup komad opreme. Kostace ga posla i prijateljstva sa Jovom, tehnicarem od koga je pozajmio filter. "Jebes Jovu..." pomisli besno, ali ga onda obuze osecaj krivice. Jova je jedini koji je od svih u redakciji bio dobar s njim. Nije mu bio bas prijatelj, ali je bio dobra dusa. Kako god se okrene, oprema je izgubljena. Nedopustivo, rezao je...
U tom trenutku mu je kamera bila vaznija od zivota. I to je bio valjan razlog da sebi ne da mira.
Navukao je kaput i cokule, pogledao na sat. 15:11 popodne. Jos ima mnogo od dana, ohrabrivao se.
Sjurio se nis stepenice, izleteo iz svoje zgrade na Petlovom brdu i uputio se na zeleznicku stanicu u Kievu.
"Jebeno sam lud...", govorio je u sebi usput, ne mogavsi da poveruje sta radi.
Nesigurno je pretrcao preko pesackog prelaza dok su ga nervozni vozaci psovali. Nije se obazirao, gledao je napeto u park, postajuci sve vesniji svog ubrzanog pulsa i rastuceg uzbudjenja. Bio je izuzetno lep dan, mnogo ljudi se skupilo u parku i njemu je donekle prijala blizina ljudi. Barem nije bio sam. Klinci su trcali okolo i pljuvali se. Starije zene, prodavacice, su izlagale svoju robu na asfaltu pred ulazom u tvrdjavu. Poneki prolaznik bi lenjo prosao ocesavsi se o Miroslava, ne izvinjavajuci se. Prokleta guzva, mislio je, ali je po prvi put u zivotu da bio zahvalan bogu na tome. Presao je preko drvenog mostica ka Sahat kapiji i osvrtao se. Nista. Ljudi. Obican dan. Nervoza je tiho lebdela u stomaku, bes je rastao, ne znajuci zasto. "Nesto nije u redu....", mrmljao je u sebi. Ta "obicnost" ga je vredjala, omalozavala opravdanost njegovog straha...
Prosao je kroz kapiju i zastao, nesvesno se spremajuci da se suoci sa proslom noci. Ocekivao je da ugleda ono sto mu je zamrzlo zivot, pretece i rizicno, samog djavola, nejasnu tamu uz svojeg uma. Konacno, skupljajuci svu preostalu snagu za koju je mislio da je istrosena odavno, poce da se penje strmim puteljkom na zid. Koracao je polako, povremeno gledajuci gomilu ljudi pod sobom kako sede na klupama, setaju se i pricaju, da bi se ohrabrio. Isao je ivicom zida, tacno onim putem koji je presao nesvesno prosle noci, gledajuci u travom obraslu povrsinu i trazeci.... Nesto, bilo sta sto bi mu pomoglo da objasni sta se to desilo... Prekinu samog sebe u tome i prokune se ljutito. "Kamera, dosao sam zbog kamere!". Podize pogled i preleti tlo desetak metara pred sobom. Nista. Zubi su mu skrgutali, bes mu je rastao. Zbog izgubljene kamere. Zbog ove normalnosti, ljudi koji su se tu setali kao da se ovde sinoc nije nista desilo. Zbog svoje proklete radoznalosti, zbog koje je i upao u sve ovo i zbog koje jos uvek trazi objasnjenje svega.
Presao je put celim zidom, izdahnuo. Kamera je zauvek izgubljena, to mu je sada bilo potpuno jasno. Okrenuo se i ponovo poceo da sparta predjenim putem. Opet nista, samo klizava vlazna trava, pomalo belicasta od popodnevne hladnoce koja je pocela da se spusta. Sunce je vec dotaklo horizont, tonuci u crvenkasto krvavoj izmaglici. Svetlost je umirala, ljudi su se proredili od kako je dosao. Deciji glasovi se vise nisu culi. Jos je bilo ljudi, Miroslav ih je video, ali kao da su se i oni povlacili pred necim pretecim. Nemo i tiho, kao da je sve normalno, nevino, ljudi su se polako dizali sa klupa, sve vise usmerujuci svoje kretanje ka gradu, svetlosti, guzvi.
Mrak je poceo da obavija staru tvrdjavu.
Miroslava prozese zmarci i razbudi se iz slutnje koja ga je obuzimala. Stajati na ovom prokletom zidu nije pametno, zakljuci i krenu ka mestu gde se popeo. Ne trenutak se trgnuo, ugledavsi mladica pred sobom. Ovaj je gledao ka zemlji, ceprkajuci svojom cokulom neki beli krec u travi. Miroslav je video tu belu stvar duz celog zida, krec ili tako nesto. Dole su stalno zidali nesto i gradili kafice.
Miroslav ga ovlas pogleda, nezainteresovan. Crna vijetnamka, combat pantalone, smedji sareni sal. Vunena kapa na glavi. Mladic se okrenu i ugleda Miroslava. Na sekundu izasavsi iz svoje zamisljenosti, odmerio je Miroslava od glave do pete. Nosio je naocare, zelene, onakve kakve je Miroslav vidjao, u filmovima, u streljanama za vatreno oruzije. Na trenutak kao da je Miroslav primetio smesak na njegovim usnama, a onda je mladic spustio glavu, krenuo u susret njemu i prosao pored, iduci ka drugom kraju zida. "Kreten", odahnu Miroslav, sav napet i vec frustriran zbog svoje plasljivosti i uzasa koji je u njemu svakakva sitnica budila. Zivci su mu popustali sve vise.
Strca niz puteljak i prodje kroz kapiju, zureci nazad svojoj toploj sobi, jedinom mestu kojeg je mogao da se seti u tom besmislenom beznadju koje ga je obuzimalo. Osecao se kao jedne noci pre dvanaest godina, sam i uplasen, prepusten uzasu i mraku. Nije zeleo da se priseca te noci. Ne u tom trenutku. Gledao je lica ljudi usput i osluskivao zvukove, tup i bezvoljan, slomljen. Nosio je neopisivo tesku prazninu u sebi, koja je gutala svaki atom snage. Osecao se slab kao nikada pre.
Prethodna noc je pocela da uzima danak od njegovog tela.
Dvadeset minuta posto je Miroslav stigao do svoje zgrade i usao u svoj stan, pred ulazom se zaustavi Golf 2 crvene boje, gaseci svetla i motor. Osam sati uvece. Grupa mladica je klosarila na susednom ulazu, dobacujuci devojkama koje su prolazile i grohotom se smejuci. Sa druge strane ulice, ispod mraka krosnje koja je zaklanjala svetlost lampiona, izadje mladic obucen u crnu vijetnamku, predje ulicu i udje u Golf.
Sedeci na zadnjem sedistu, mladic skinu kapu i proceska teme osisano na tricu. Zadovoljno stavi kapu u dzep jakne i sa uzivanjem poce da trlja sake.
Vozac upita mladica na zadnjem sedistu.
"Jesi li nasao ista?"
Mladic ne odgovori, vec obrisa staklo i pogleda kroz prozor. Posle par sekundi progovori:
"Jel je bilo nekih promena u poslednjih par sati?"
"Lako si to mogao saznas da si ostao na vezi...", prokomentarisa vozac.
Mladic se namrsti.
"Bilo je aktivnosti pre cetiri sata, i malopre, pre nepun sat.", odgovorio mu je vozac. Glas mu je zvucao sporo i stalozeno, starije. Umorno.
"Jeste li otkrili zasto?", upita mladic naizgled radoznalo. Zanimalo ga je sta ce vozac odgovoriti, iako je predpostavljao kako ce odgovor zvucati.
Vozac odgovori odrecno. Da su ovaj razgovor vodili juce, pomisli, mozda bi i ponudio neku teoriju, ili barem bi izneo svoje misljenje. Ali ovako, sada, bio je umoran kao pas i sve mu je bilo dozlogrdilo.
Na suvozacevom sedistu se promeskolji zenska prilika. Njena Mont jakna je pravila buku dok je pokusavala da se namesti u sedistu. Mladic pogleda njenu tamnu siluetu i posle krace pauze, tuznim glasom prokomentarise da je uradio sve sto je mogao.
Devojka je cutala. Suze su joj se slivale niz hladne obraze i tiho kapale na jaknu. Vozac okrete glavu na drugu stranu, ka prilikama na susednom ulazu i poce da promatra kako klosare. Odbijao je da oseca ista. Ljutio se na nju. Ona zna, kao sto i on zna, u sta se upusta svako od njih. A to znaci da ovakvi trenuci nisu dozvoljeni. Treba biti spreman i pomiriti se s tim, mislio je. A mozda mu se samo gadio svaki izliv emocija. Mozda se gadio samom sebi jer je i on to osecao.
Mladic na zadnjem sedistu promeni svoje raspolozenje poput munje. Veselim glasom rece: "Znam sta se desava.."
Vozac ga saasece tupim glasom: "Da li ce to oziveti Aleksu?". Jos jedna njena suza tiho pade na jaknu.
Mladic je gledao u vozacev potiljak, ne mogavsi da poveruje u ono sto je upravo cuo. "Zar on, on da kaze nesto takvo?", odzvaljalo je mladicu u unutrasnjosti lobanje. Dosao je do svoje granice, shvatio je mladic. Zatvorio je usta, brzo izasavsi na kraj sa svojom zapanjenoscu. Dakle, ma koliko mu se to nije svidjalo, njegovo predvidanje se obestinilo. Nije znao da li da bude zadovoljan ili razocaran zbog toga. Bio je u pravu, i sada ce on morati sam da pocisti govna...
Izvuce kapu iz dzepa, nataknu je na glavu i izadje iz kola. "Prosetacu. Necu biti na vezi, ne pokusavajte da me zovete." Zalupi vrata i nestade u mraku.
Vozac je i dalje gledao u klosare, ne skrecuci pogled.
"Ponekad se pitam da li je psihopata. Da nije bio tamo sinoc, mozda ne bi....", poce da razmislja na glas, ali prekide setivsi se devojke na sedistu. Tema je bila previse osetljiva.
"Mislis li da ce uraditi nesto?", devojka upita slabim glasom.
Vozac je cutao i gledao kroz staklo kola.
"Prokleti Kilo!", konacno rece besno.
Upali motor i uz skripu guma krenu ka centru grada.
Gledajuci odlazak kola sa pedesetak metara, sedeci na stepenicama samoposluge na drugom kraju ulice, mladic u crnoj jakni ustade. Kilo, star 21. godinu. Protrlja pantalone na svojoj zadnjici i krenu ka Miroslavovom ulazu. Raskopca jaknu i iz unutrasnjeg dzepa izvuce slusalicu koju stavi sebi u uvo i crnu traku koju je zakacio sebi oko vrata. Napipa dugme na uredjaju u dzepu i pritisnu ga. Nekoliko sekundi kasnije, sapucuci, prenese sledecu recenicu na drugi kraj linije:
"Trener je ispao. Vise nemamo izbora, ni vremena. Jesi li sa mnom ili ne ?" Pauza. Glas u slusalici odgovori potvrdno.
Kilu zaigra smesak na usnama.
Iskljuci motorolu i pope se stepenicama u Miroslavov ulaz.
Kilo jeste bio psihopata.
Trcao je pescanom plazom Budve, spotakao se i pao. Nagutao se peska i oci su ga pekle, ali se samo prevrnuo na ledja i poceo grohotom da se smeje. Kako je sve lepo, miris mora i skoljke i oni mali racici koje je celo jutro lovio u pukotinama na stenama u plicaku. Duh mu je bio tako lagan, nije ga bio ni svestan. Nije bilo tezine. "Miroslave, dizi se sa zemlje!", zacuje ljutiti glas nad sobom. Otvori oci i ugleda izborano lice opaljeno suncem. "Tata.....", progovori s radoscu. Lice ga je samo mrgodno gledalo, hladno i sa distance. Nije postojalo mekse. Sunce se naglo poce gasiti i mrak poce obavijati ocevu siluetu sve dok se nisu izjednacili u tami i nestali. Mrak. Pesak je postao hladan. Tlo je pocelo da se trese. "Gde si...?", uplakano upita Miroslav nestalu senku. Mrak je cutao. Sve je postajalo hladnije. Sve se treslo. Mala bela tacka se pojavi pred njim i poce da raste sve vise. Oci mu se zaslepe i on spusti pogled. Miris nafte, rdje... Tresanje je postajalo sve jace. Zvuk cepanja vazduha se cuo. "Sta je to?", pitanje je raslo njegovim umom, sumnja je rasla zajedno sa slutnjom. Strah skide svoju masku i pojavi se, kezeci svoje prljave zube. Svetlo je postajalo sve vece. "Voz!", Miroslav shvati i poce da vristi, ali niceg nije bilo osim zaglusujuce buke i potresa.
Tisina.
Mrak.
Noc.
Zvezde se pojavise na crnom nebu, i odmah pocese da padaju ka zemlji. Zemlja se ljuljala. Nesto je pravilo buku. Ljudski glasovi, miris hlora... Zvukovi u daljini se priblizise, mogao je da ih cuje jasno, ali ih nije prepoznavao . Izobliceno zavijanje poprimi oblik i reci se nazrese. Neko je vodio razgovor.
"Jesi li proverio vreme?", veseo glas, skoro decacki.
"Da. 15:56 popodne i 19:11 uvece. Tada se uskomesalo.", miran, skoncentrisan glas.
"Znas li kakva je veza?", upita decacki glas...
"Naslucujem..."
"Za drugo vreme sam siguran, pratio sam ga, bili smo u metrou obojca. A za ovo prvo, tada sam siguran da je ON bio u metrou."
"Kako znas?", skoncentrisani, sumnjicav glas.
"On mi je rekao", nasmeja se decacki glas.
Bol u glavi. Razgovor se pretvori u nerazumljivo zavijanje, a potresi se ublazise. Zvezde na nebu su padale... Miroslav s mukom podignu svoje olovne kapke. Zvezde se rastopise i pretvorise u ulicno osvetljenje koje je promicalo. Trebali su mu trenuci vekova da bi video ono sto gleda.
Nalazio se u nekom prostranom vozilu koje se kretalo gradom. Dve osobe, muskarci, su sedeli pred njim na mestu vozaca i suvozaca. Nije bilo drugih sedista. Miroslav pokrenu glavu u stranu ali ga bol u vratu spreci u tome. Noge su mu utrnule. Ruke nije mogao da pomera, nije znao zasto. Pored njega se lezale velike torbe i kutije, zadnji deo vozila nije mogao da vidi, previse je bilo mracno i nije mogao dovoljno da okrene glavu. Na pola metra od njega, uz sediste vozaca, lezalo je nesto sto mu je izgledalo poznato. Trebalo mu je nekoliko sekundi da bi prepoznao tu stvar. Njegova kamera. Prilicno slomljena, ali jos uvek prepoznatljiva. Vise ga nije zanimala. Ravnodusno pogleda ka vozacu. Lice tipa sa svetlom kosom i naocarima, povremeno osvetljavano lampama i farovima kola koja su isla u susret. Ni malo poznato Miroslavu, i na bilo koji nacin specificno. Samo jos jedno, obicno lice, ciji je svakodnevni izgled ulivao strah Miroslavu u kosti. Strah, seti se Miroslav. Gde je to, odkud on ovde, pokusavao je da se seti. Nije mogao. Ali nesto je bilo bolesno pogresno u ovim ljudima, ovoj voznji, njemu samom. U celoj situaciji koja se razvijala pred njegovim ocima i usima, a gde se on nije ista pitao, gde nije cak mogao ni da pomeri svoje udove.
Ponovo pokusao bezuspesno da okrene glavu. Bio je u polulezecem stavu, na podu vozila i ledjima uz hladni metalni zid, glavom do sedista suvozaca. Suvozacevo lice nije mogao da vidi.
Razgovor se nastavi, Miroslavov um se skoncentrise na zvuke.
"Marijina reakcija me ne cudi, od pocetka sam tvrdio da nije za rad na terenu. Ali trener...", skoncentrisan glas se zacuo. Vozac.
Suvozac je cutao.
Posle nekoliko minuta i kilometara, suvozaca odgovori tuzno, ali sa neobjasnjivim treperanjem u glasu:
"Tako stoje stvari. Sve je otislo predaleko, ali uskoro ce biti gotovo..."
"Da.", odgovori vozac. U glasu nije bilo radoznalosti.
Bol u glavi se pojaca.
"Tankosicu, koja je procena situacije?", upita suvozac i udobno se namesti u sedistu, znajuci da ce da uziva u odgovoru. Tankosic spusti pogled sa puta na floruscentni brojcanik sata na instrument tabli, vrati pogled gore i prebaci motor u nizi stepen prenosa.
"Sada je tacno pola dva posle ponoci...", poce da govori, "...kada sam polazio pre tri cetvrt sata iz "sobe", objasnio sam da transportujem svu ovu opremu u glavno skladiste. Trener je podnosio izvestaj da napusta mesto...", vozac to spomene uzgred, ali ga suvozac prekide kometarom da to vise nije vazno. Vozac nastavi "....Znaci da ce ga zameniti do jutra, ili prebaciti komandnu vezu na Palilulu ili na Vracar. U najverovatnijem razvoju dogadjaja, nestanak mene i opreme ce primetiti tada, u redovnoj proveri u 6 sati. Tada ce mi dati jos sat vremena radi sigurnosne provere, pa ce me proglasiti nestalim i potraga pocinje. To znaci jos pet i po sati i prijateljski nastrojene operativce." Vozac napravi pauzu. "U najgorem slucaju, moj nestanak su primetili pre petnaest minuta, kada sam trebao da stignem u skladiste. Predpostavka da znaju da sam s tobom i da znaju sta planiramo.... Sta TI planiras...", glas mu izgubi na sigurnosti, odajuci njegovo ne znanje o planovima svog saputnika, "...u tom slucaju, vec nas traze i sprecice nas po svaku cenu. Makar to znacilo i primenu sile."
Suvozac je bio zadovoljan odgovorom. Direknost i nepristrasnost. Obozavao je Tankosicev um, njegovu logiku i nacin na koji je baratao cinjenicama tokom analize. Gledao je vozaca sa sjajem u ocima, a onda je, nasmesivsi se, rekao:
"Postupamo po najgoroj predpostavci."
Vozac je klimnuo glavom odobravajuci.
Sirena policijskih kola je zavijajuci proletela pored vozila u kojem se vozio. Paznja mu se vrati na razgovor unutra.
"Zona 4. Tamo je detektovan oba puta. To je izmedju Vuka i Karadjordjevog parka, ma gde se sada nalazio, najvece su sanse da cu biti dovoljno blizu. Ucicu kroz Karadjordja. Vuk sada ne radi, a i previse je dobro obezbedjen.", izlozio je svoj plan vozacu.
"Sta mislis sa njim?", upita ga vozac, pokazujuci palcem na Miroslava iza sebe.
"Znas vec."
"Znam. Mislim, kada lociras... Onda ti vise nije potreban."
"Da, onda mi vise nije potreban.", veselo potvrdi suvozac.
Vozac se nasmesi. Shvatio je.
"Kako se zove?", upita radoznalo.
"Miroslav Jak.... Nesto tako.", odgovori suvozac i doda smejuci se "...da si pecaros, da li bi se upoznavao sa svojim crvima?"
Suvozac zavrsi sa smejanjem i poce da zvizduce neku veselu melodiju. Vozacevo lice nije odavalo nista.
Potresi su postajali sve slabiji, a zaustavljanja na semaforima cesca. Miroslav i dalje nije mogao da se pomeri. Pade mu na pamet da zove u pomoc, da se dere ocajnicki, ali mu je to, u tom trenutku, izgledalo smesno. Nije znao zasto.
Vozilo se zaustavilo i sedeli su u tisini. Miroslav se vec potpuno razbudio, pokusavajuci da drzi svoje disanje pod kontrolom i neupadljivo, ne zeleci da privuce paznju ljudi sa kojim je bio. Razgovor koji je slusao je bio zbrkan, nepovezan. Nije mogao da uhvati ikakav smisao, ali mu se nije dopadao ton razgovora. Za ono "on" je zakljucio, po ironiji, da se radi o njemu i to ga je sada glodalo. Sta ce im on? Kako je zavrsio na ovom mestu? Pokusao je da se priseti svog povratka sa tvrdjave. Usao je u stan, samo je legao u odeci da spava, nista drugo mu nije bilo vazno. Sve je bilo izgubljeno. Kao da je to konacno stiglo u njegovu svest, mogao je da sa pomirenoscu u svoju mracnu buducnost zaspi. Onda... Kao da je ustao u noci, pod bledim svetlom iz predsoblja. Nesto se kretalo. Glasova ispred njegove zgrade je jos bilo. Nije bilo kasno, zakljucio je. A onda je nastavio da spava. I probudio se ovde.
Nije mu bilo ni malo jasnije. Ali osecaj pomirenoscu sa sudbinom je iscezao. Prevideo je jednu stvar - ma koliko mracnu buducnost imao pre ove... voznje, bar ju je imao. Ono sto je slusao zadnjih petnaest minuta mu je govorilo da to vise nije bio slucaj, da je sada u neizvesnosti. Ali nije bilo panicnog straha. Gledao je i mislio, atmosfera je delovala previse nestvarna i nejasna. Kao da se sve ovo nije desavalo, kao da on sam nije bio prisutan tu.
Umor je nestao. Strah je bio daleko, ali je ipak odavao svoje prisustvo. Tisina mu je godila.
Tlo poce da se trese, i sekundu kasnije uz jaku buku prodje nesto pored vozila, jako blizu. Isto tako brzo nestade. Tramvaj.
Ritmicno disanje vozaca i suvozaca je pravilo oblake pare u vazduhu i zamaglilo prozore. Blaga napetost je lebdela.
"Idem sam, on mi je dovoljan. Odradio si svoj posao", rece ozbiljnim glasom suvozac, gledajuci opusteno pred sobom.
Vozacu se napese misici na stomaku. Glava se uspravi nekoliko milimetara, odajuci blizinu i neizbeznost oluje. U trenutku njegov um shvati da je pistolj ostavio u pregradi na svojim vratima. Ruke su mu u tom trenutku mlitavo lezale na volanu. Leva ruka ce polako skliznuti i u isto vreme ce poceti da govori nesto kako bi skrenuo paznju sa tog pokreta, stvori mu se vizija u mislima. Bio je hladan i proracunat.
Suvozac kao da je procitao misli svog saputnika, ali je i dalje gledao ispred sebe.
"Bice prevelika guzva ako i ti krenes. Trebas mi ziv.." blago naglasi zadnju rec vragolastim tonom glasa, skoro se podsmevajuci njegovom bezrazloznom strahu,"... da saznaju sta se desilo. Ja vise nemam nameru da im podnosim izvestaje."
Vozac ukloni plan iz svojih misli. Verovao je njegovim recima.
"Posle ovoga, ja sam slobodan covek...", rece suvozac, sa dvosmislenoscu koju je znao da protumaci samo on.
Vozac rece da bi najbolje bilo da prvo on proveri, izadje i snazno zalupi vratima. Hladan, svez vazduh udje unutra i osvezi Miroslava. Suvozac je bio zamisljen. Rec "trener" mu je lebdela mislima, simbolisuci osobu koju su tako nazivali poslednja dva meseca. Nije mogao da izdrzi i odlucio je da ode, mislio je suvozac. A kada on ode, odlazimo i svi mi. Tim operise kao celina, uigran i harmonican. Aleksa je stradao, ali bi mogao biti zamenjen bez previse talasanja. Ali trenerova sudbina je vezana previse cvrsto sa svima ostalim u timu. Pitanje je bilo sati pre nego sto zauvek izgubi pristup opremi i informacijama, jedinoj sansi da uradi ono zbog cega je i zapoceo sve ovo.
Suvozac je osluskivao.
Naglo se okrenu nazad, ka Miroslavu i rece mu: "Hajde, znam da si budan. Ceka nas posao"
Miroslav je cutao i glumio da i dalje spava. Nije znao sta da uradi. U tom trenutku je jedino zeleo da ovaj zaboravi na njega, da nastavi da prica sa vozacem, da svi nastave da se ponasaju kao da on nije tu. Ruka ga blago prodrma, i Miroslav se instinktivno odvalja unazad da bi mogao da vidi suvozaca. Ruke su mu bile vezane iza ledja, ali su mu noge radile. Fizicki je osecao spremnost da reguje na bilo koji nacin. Um mu je sad bio odmoran, jasan. Po peckanju na obrazima tek sad shvati da su mu usta zacepljena, da je imao zalepljenu traku preko. Nije do sada ni pokusavao da govori, disao je polako, samo kroz nos.
Lice suvozaca je delovalo poznato Miroslavu, ali nije znao odakle.
Suvozac se provuce izmedju sedista i udje u zadnji deo vozila kod Miroslava. Ovaj ga je promatrao svim culima, napet kao struna. Suvozac se sagnu pored Miroslava i uze veliku, tesku torbu koju prebaci napred, otvori jedan sanduk i poce da ceprka. Miroslav je pazljivo gledao lice mladica, svim silama pokusavajuci da ga prepozna, da poveze razgovor od malo pre, njega sa svojim prisustvom ovde.
Mladic prebaci sadrzinu sanduka u mali SMB vojnicki ranac i selotejpom obmota neki gajtan koji je virio iz njega. Stavljajuci selotejp nazad u sanduk, seti se naglas: "Ah, da! Traka", pogleda ka Miroslavovom licu i pruzi ruku. Miroslav uplaseno odmaknu glavu. Mladic napravi brzi pokret i skide mu lepljivu traku sa usta. Miroslav ispljune pljuvacku na pod i nakaslje se. Mladic ga je gledao, smeseci se, a onda rekao: "Ali ti cuti. Ne pitaj nista, duze ces ziveti. Inace...", i pomeri jaknu sa boka. Za pojasom mu se presijavao hromirani pistolj sa crnim plasticnim koricama. Miroslav resi da se ne pravi pametan i da poslusa. Pojava tog mladica nije bila preteca, i pored njegove kratke frizure, odece i oruzija, ali njegova smirenost i cak prijateljsko ophodjenje je odudaralo i budilo strah.
Mladic predje preko Miroslava i otvori zadnja vrata na vozilu. Svetlost ulicnog osvetljenja i vazduh udjose. Mladic je izneo veliku torbu i mali ranac, stavio ih na asfalt i onda pomogao Miroslavu da izadje. Miroslav pogleda okolo. Bila je noc ali je prepoznao to mesto. Stajao je pored velikog belog kombija, parkiranog pored ulaza u podzemno stajaliste Karadjordjev park. Imao je na sebi svoj prljavi kaput, nije mogao da se seti da je legao s njim da spava. Nije bilo ljudi, vozila su prolazila jako retko. Mladic pred njim je stajao u crnoj vijetnamci, sa smedjim salom. Iz dzepa na jakni su mu virile nocare. Zelene. Miroslav zadrzi pogled na njima. Mladic je pratio pokret svakog njegovog misica, cekajuci da vidi njegovu reakciju.
Miroslav ga prepozna. Mladic sa zida. Sada se seti svoje kamere, tamo u kombiju. Mogao je da poveze stvari jos kad ju je video, a ne tek sada. Ali logika je odavno otisla dovraga. Ovo se nije desavalo, ovo je samo san u kome nema nikakvog rezona, pomisli Miroslav. Kad bi to barem bila istina, pozeli.
Znaci, ovo ima veze sa svim onim od prosle noci, konacno shvati.
Visoki plavokosi tip se pojavi, penjuci se uz stepenice i iduci ka njima. Mladic nije skidao pogled sa Miroslava. Bio je to vozac, Tankosic.
"Pusto je, voz je otisao pre deset minuta. Nema pandura", rece Tankosic i pogleda torbe na zemlji. U oci mu upade ranac, i smedji gajtan koji je virio iz njega. Miroslav uhvati taj pogled. Tankosicu se digose obrve na tren - prepoznao je nesto. Naglo se okrenuo ka mladicu, uzbudjen, da kaze nesto. Mladic ga prekinu cvrstim glasom pre nego sto je ovaj otvorio usta, gledajuci Miroslava pravo u oci:
"Odlicno. To je sve, vidimo se."
Tankosic ga je gledao. Hteo je ipak da kaze to sto je hteo, ali bi bilo beskorisno. Shvatio je sta mladic planira, bilo mu je jasno. Tako jednostavno, brutalno jednostavno, pomislio je Tankosic. Mladicev plan je bio logican i efikasan. Dopadao mu se. Sve je islo svojim tokom, njihovi putevi se ovde razilazili i on je nastavio svojim.
Tankosic pogleda jos jednom u lice Miroslava, profil mladica pored sebe, sede u kombi i ode.
Mladic nije pogledao za njim, gledao je Miroslava. Miroslav se oseti sam, potpuno sam.
"Kilo", rece mladic. Smesak, cudan, preteci smesak mu nije silazio sa lica od kad su izasli iz kombija.
"Tako me zovu. Ne pitaj me za znacenje. Hajde", rece ponovo. Miroslav je znao na sta misli, i krenuo niz stepenice na stajaliste. Vezane ruke na ledjima su ga zuljale. Kilo je podigavsi torbu i ranac sa zamlje, drzeci desnu ruku slobodnu, isao za Miroslavom.
Miroslav pozeli da ima ljudi na stajalistu, ali nije bilo nikog. Potpuno pusto. Sve je otislo dovraga. Sine su nestajale u mracnom tunelu iz kojeg je duvala promaja. Svetla nad njim su treperala i pravila cudne senke na kamenim povrsinama. Miris mokrace je bio tezak.
Kilo ga pogura i odose do poprecnog tunela na kraju stanice. Spustio je torbu i ranac i rekao da su stigli.
Miroslav oseti da je to kraj puta. Hteo je da upita nesto, bilo sta, da dobije na vremenu, jos nekoliko minuta, sekundi. Jos nije bio spreman da ode, ne sada, ovde, na ovom smrdljivom i upisanom mestu. Ne ovako. Strah je bio tup, bio je svugde. Miroslav shvati da je ceo njegov zivot, koji mu je sada domahivao iz secanja, on sam, strah... Da je sve to jedna stvar. Strah. Miroslav je bio strah. Zivot je bio strah. Hteo je da povraca, ali nije mogao. Kolena su mu klecala.
"Lezi", rece Kilo i izvuce pistolj. Miroslav poslusa, naslonivsi celo na hladan beton. Prasina. Mokraca. Pikavci. Pozeli da umre bar radeci nesto, pokusavajuci da pobegne, ali bilo je svejedno. Mrzelo ga je da uradi ista. Nije imao gde da pobegne, ne od onoga u njemu samom sto ga je najvise peklo. Zato se samo opustio. Jos nekoliko trenutaka, i sve ce biti gotovo. Kraj
Cekao je. Nista se nije desavalo.
Cuo je da se Kilo sagnuo i stavio pistolj na beton. Zvuk rajfeslusa, otvarao je torbu.
Nesto nije stimalo, pomisli Miroslav i podize glavu.
Kilo je bio na tri metra od njega, vadio je zeleni prsluk iz torbe. Uspravio se, navukao ga i zakopacao. Vojnicki dizajn, vidjao je takvu opremu na televiziji, u emisijama o specijalnim jedinicama. Prsluk je imao nekoliko velikih dzepova i dva manja na naramenicama. Veliki tanto noz od nerdjajuceg celika mu je bio prikacen preko srca, drskom okrenut nadole. Sa strane su bila prikacena gladka, smedja tela nekakvih limenki. Nekakve bombe, pomisli Miroslav. Kilo podize glavu i pogledi im se sretose. Lice mu nije odavalo nista, Kilo je bio hladan. Sagnuo se i uzeo pistolj, a onda ga stavio u futrolu na prsluku. Digao je mali SMB ranac i stavio ga na ledja.
Iz torbe je izvukao gas masku i naocare za gledanje u mraku, zakacio ih oko pojasa i izvadio dve baterijske lampe. Jednu je stavio na beton do Miroslava.
"I ti ides sa mnom", kratko mu rece. Miroslav je bio zbunjen. Zasto ga ne ubije ovde, ako vec to hoce... Ako hoce uopste da ga ubije. Hteo je da odahne, nije bio u trenutnoj opasnosti, ali mu je intuicija govorila suprotno. Setio se razgovora izmedju Kila i Tankosica od pre pola sata. Kilo je spominjao crve i pecanje.
Mamac!
"Ja sam mu prokleti mamac! Mamac za sta?", upita se Miroslav. Situacija je postajala sve vise zbunjujuca. Umreti ovde ili negde drugde, pitao je samog sebe. Odgovor nije nalazio.
Kilo je za to vreme izvukao automat iz torbe sa zemlje. Stavio je sarzer i repetirao. Malokalibarski Kalasnjikov, prepozna Miroslav. Video je to u vojsci, vojna policija je imala nesto takvo. Ali na ovom u Kilovim rukama je bio montiran cudan mali reflektor i prigusivac.
Kilo je prisao Miroslavu i spustio se kolenom na njegova ledja. Jednom rukom mu je oslobodio ruke, drzeci drugom upereno oruzije.
"Hajde, tamo...", Kilo uperi rukom u mracan tunel prvog perona u smeru Vukovog spomenika. Miroslav uze lampu i ustade, premisljajuci se nekoliko trenutaka, a onda skoci na sine i krenu u tamu. Kilo je skocio za njim i pratio ga.
Stotinu metara dalje se vec nije videla svetlost stanice. Kilo upozori Miroslava da se ne osvrce. Osvetljavajuci baterijskom lampom put pred sobom, Miroslav se pitao gde ga ovaj vodi. Promaja je bila uzasna, ledena. Miroslav podize revere svog kaputa, jezeci se ali vise se ne brinuci za svoje zdravlje. Vise nije imao razloga za to. Sve je delovalo kao kosmar. San. Vec je sanjao ovo, i setio se kada. Ocekivao je da voz iz njegovog sna od pre par sati izroni pred njim, da svetla tackica naraste kao galaksija i da ga proguta. Da se sve okonca.
Kilo je isao polako za njim, drzeci svetlost svoje lampe usmerenu ka levom zidu. Trazio je nesto. Posle pet minuta, naisli su na metalna vrata. Veliki katanac je stajao na njima. Kilo zaustavi Miroslava i posegnu rukom u prsluk. Izvuce plasticnu bocicu, pazljivo je otvori i poprska katanac. Miroslav je to posmatrao bez radoznalosti. Ostar miris je poceo da se siri, a onda je Kilo cizmom udario katanac koji je zguzvan, zajedno sa delom lanca koji je vezivao, pao na zemlju. Kilo pokaza vrata prigusivacem automata. Miroslav ih odskrinu. Zapljusnuo ga je najodvratniji smrad koji je ikada osetio. Kanalizacija. Sve vrste izmeta i urina, najrazlicitijeg kvaliteta i u neogranicenim kolicinama. Sa oklevanjem je stajao u mestu, ne zeleci da krene u tu grozotu. Ali alternativa nije nudila nista prijatnije. Sa gadjenjem je usao u prljavi tunel, masnih zidova i mokrog tla. Blago se spustao nekoliko desetina metara do velike kruzne reseke na podu.
Stigavsi do resetke, Kilo se sede na cev koja se protezala duz ivice zida, malo iznad tla. Bili su u niskoj okrugloj prostoriji sa cetiri manja tunela koja su vodila u razlicitim pravcima. Nekoliko metara ispod resetke je tekla odvratana kanalizaciona masa. Smrad je bio uzasan. Kilo pokaze Miroslavu da sedne.
"Sta sada", upita Miroslav, stiteci usta i nos rukom.
"Cekamo..." odgovori Kilo. Smesak mu je tiho prelazio sa jednog kraja usana na drugi, igrajuci se sa svetloscu koja se prelamala od zidova. Samo bi bolesnik uzivao na ovakvom mestu, psihopata, pomisli Miroslav.
Vreme je prolazilo. Miroslav prestade da misli i oseca. Dosao je konacno do ivice i presao je. Vise on nije bio on. Oprostio se i otisao, ostavljajuci svoje telo u maloj, smrdljivoj prostoriji, u mraku sa psihopatom koji ga je mustrao, ali prema kome nije osecao ikakvu mrznju. Otisao je, to je jedino sto mu je bilo vazno.
"Kada sam poceo sa ovim...", poceo je Kilo sa svojom ispovescu, ne znajuci ni sam zasto, "...imali smo cilj. Ja sam imao cilj. Vreme je pokazalo da nije bio ono sto sam stvarno zeleo, jer nije bilo ispravno. Cilj se promenio onog trenutka kada je Aleksa nastradao..."
Miroslav je slusao, ali ga nije zanimalo. Slusao je ali nije cuo. Gledao je sunce koje se pojavljivalo nad zelenim padinama Zlatara, najlepse planine za koju je Miroslav nekada znao. Nije zeleo da propusti radjanje dana na tom, njemu najdrazem mestu.
"...Aleksa je momak... je bio momak cija te je krv isprskala prosle noci..." i Kilo pokaza rukom na fleku na Miroslavovom kaputu. Miroslav nije reagovao. Smesak je polako nestajao sa Kilovih usana.
"Posmatranje bez mesanja, to je bio nas posao. Tankosic, Marija, Aleks, trener... I ja. Mi smo radili na terenu. Posmatrali, snimali, belezili. I konacno, brisali tragove koje je... TO ostavljalo za sobom. Trener je najduze u svemu ovome bio, njegov odlazak razumem. Nakupi se previse slika i mirisa u glavi, postoji granica do koje mozes ici. Trenerova granica je bila daleko, Marijina previse blizu. Oboje su je presli. Eh, Marija... Da nije bilo nicega izmedju nje i Alekse, mozda bi bila ok. Sada je ok. Ali ne jos dugo. Kosmari nas stizu, svakoga, bez izuzetaka." Kilo se zamisli, a onda potisne misli koje su mu izjedale um i sa olaksanjem rece: "... Sve se ovo da jako jednostavno resiti. Ja to upravo sada radim, u cemu mi ti pomazes. Hvala ti na tome. Da su prokletnici imali imalo humanosti, ti prokletnici zbog kojih smo sada ovde, ovo bi vec odavno bilo uradjeno i niko ne bi stradao... Dosta mi je prolivanja krvi, sklanjanja ruku i nogu, onoga sto je ostalo od ljudi koje sam znao, onih kojih nisam, ljudi..."
Dok je Kilo pricao, putujuci kroz vazduh, prolazeci tunelima i hodnicima, pukotinama u zidu, putovali su molekuli koji su odlazili iz Miroslavovih pora. Lebdeci medju cesticama vazduha, brzo poput munje, iduci u svim pravcima i sireci se svugde. Konacno, negde u mraku ispod asfalta i betona starog grada, nekoliko molekula je doslo do svog cilja. Mirisni receptori su detektovali pridoslice, urodjenim instinktom upucenim iz mozdane mase zlezde su pocele da luce hemijske supstance. Bes se probudi. Nagon pokrenu mocne misice. TO krenu u pravcu odakle je miris dolazio.
"Ti si jedini koji je prisao dovoljno blizu i preziveo. Ostao si upamcen, zabelezen... Ti si ne-do-vr-se-ni posao... ", rece Kilo naglasavajuci svaki slog te reci, "...i ako se ne varam, u ovom trenutku dolazi da bi ga dovrsilo. Oseti te, tvoj miris. Ne miris odece, tela. Miris tvog straha, osetilo bi ga da si na hiljadu kilometara daleko. Osetilo te je juce, oba puta dok si bio u metrou, kada si samo na par minuta prolazio vozom. Sada smo na ovom cvoru, svaki od ovih tunela vodi u drugi kraj grada. I ma gde bilo, docice ovde. Pravo ovde."
Miroslav je mirisao smolu na kori starog hrastu, na ivici sume koje delovala tako nepoznato, misteriozno. Bio je uzbudjen. Pitao se da li da udje u nju, da li ima dovoljno hrabrosti...
Kilo je rukom ceprkao smedji gajtan koji je virio iz ranca na svojim ledjima.
"Za svaki slucaj...", rece, igrajuci se metalnim prstenom na zavrsetku gajtana. Detonator. Miroslav nije obracao paznju.
"...da posao bude uradjen ma sta se desilo."
U daljini jednog od tunela, pocelo je da do njih dopire zvuk struganja kandzi o beton. Ritmicno grbanje je postajalo sve glasnije, zivotinjsko dahtanje je ispunilo hodnik i dolazio ka Kilu i Miroslavu. Kilo podize automat i stalozeno obrisa reflektor na njemu. Miris TOGA se osetio. Isao je ispred svog gospodara, sireci ludilo. Miroslav ga oseti. Slike prosle noci se vratise u njegovo secanje. Svesnost se, vristeci, sjuri nazad u telo Miroslava koje je cekalo u kanalizaciji. Nije zeleo da se vrati, nije zeleo... Nije zeleo da bude tu... Uzas se desavo. Bio je tu, dolazio je...
Kilo ga je gledao u oci, osvetljen lampom cija je baterija vec bila skoro istrosena. Miroslav nije mogao da skine pogled sa Kilovih ociju. Sav uzas je bio u njim, zamrznut, nikada ih nije ni napustao. Rezanje iz hodnika se priblizavalo...
"Dakle, buduci da je gost stigao, ti mi vise nisi potreban...", Kiro rece sporim, promuklim glasom, sa svojim uobicajnim smeskom oko usana. Mozda je pokusavao da zvuci zabavno. Ali oci su mu bile mrtve. Kilo odavno bese otisao.
Klimnuo je glavom Miroslavu u pravcu hodnika kojim su dosli. Buka se sve vise priblizavala iz suprotnog smera. Kilo spusti na svoje lice naocare za gledanje u mraku i iskljuci lampu. Miroslav ustade.
Miroslav sanja. U njegovom snu neko trci, saplice se i pada, dize se i ponovo trci kroz mrak. Za njim nesto stekce, metalni zvuk caura koje padaju na beton je izmesan sa komesanjem vode u kanalizaciji. Nesto vristi i moli, neko rezi i grize. Potmule eksplozije rucnih i gasnih bombi tresu zidove i osete se u vazduhu. Meci se rikosetiraju i fijucu okolo.
Neko trci duz sina, zvuci postaju sve tisi a tama pred njim slabija.
Potres. Detonacija. Sve se zatrese, a malo zatim pad na zemlju zbog udarnog talasa vazduha koji se siri duz celog tunela. Alarmi na kolima se cuju u daljini, pred njim. Izlaz iz tunela je tu. Dize se sa kamenja, trci ka svetlu. Penje se na peron i zastaje. Nesto toplo mu se sliva niz lice i ulazi u oci. Sekunde ili nedelje prolaze.
Pred krvlju oblivenim pogledom, nesto veliko plavo se zaustavlja. Beovoz. Vrata se otvaraju. Kondukter stoji na stepenicama, gleda i uzasava se zbog onoga sto vidi.
San.
Taj neko iz sna se penje stepenicama pored konduktera i ulazi u voz.
Sedi i naslanja glavu na prozor. Voz krece i izlazi iz tunela. Sunce se pojavljuje. Krv se sliva i kaplje na cokule.
Sve je nestvarno.
Sve je normalno.
Sve je samo san.
San.
Kraj
Copyright © by Branimir Milosavljević, All rights reserved.
Za prava kopiranja pogledajte ovde.