Mozes mi pisati, pricati ili me samo gledati * u moje most bjutiful eyes.
chapter one - uvod
18.01.2001.
Tišinu u kabini je bila skoro savršena, ispunjavala ju je jedva primetno zujanje konstrukcije broda. Sedeo je u fotelji i razmišljao, nesvesno se poigravajući starim srebrnjakom međju svojim prstima. Iako se probudio pre skoro sat vremena nije se javio komandnom mostu, krao je trenutke svoje svesnosti kako bi ih utrošio samo na sebe.
Zujanje se pojača i on oseti podrhtavanje trupa broda i blag udar. Usledelo je blago ubrzanje koje prepozna kao rad mlaznika za stabilizaciju, a onda i to utihnu. Ponovo se čulo samo uspavljujuće zujanje.
“Poručnik Nikolajevič da se hitno javi u glavni hangar” - začuo se glas preko interfona.
Vreme je. Zakačio je novčić na lanac sa identifikacionim pločicama na kojima je duboko bio urezano “Aleksej Nikolajevič, poručnik prve klase, DeSPEC odeljenje”. Zgrabio je svoju uniformu sa nesredjenog i još toplog kreveta i izašao iz kabine.
Brzo je išao niz hodnik i navlačio rukave, krećući se iz stambene sekcije ka glavnom hangaru. Radoznalost je polako rasla u njemu, rvajući se sa još neprobudjenim umom.
Zašavši iza ugla hodnika, na njega naleti oficir zadubljen u svoja razmišljanja, ruku punih fascikli i infrormacionih ploča.
- Oh, izvinjavam se poručniče Nikolajeviču - reče uljudno, nekako premeštajući svoj teret u jednu ruku, drugom nameštajući naočare, neshvatljivog porekla i svrhe, na svom orlovskom nosu - nisam vas video.
- Nema štete, sve je u redu - Aleksej mu odgovori zakopčavajući svoju uniformu i promatrajući šta nosi. Uvek nešto istražuješ, Sergej - pomisli - ko zna za čim ti tragaš ovde?
- Je li kapetan dao neka obaveštenja? - upita ga Aleksej, na trenutke skrećući svoj pogled kako bi izbegao dva smedja oka svog sagovornika.
- Ne, još nije rekao ništa. Baš neobično, mislim sve to sa tolikom tajnovitošću. Izvinite me, žurim, mislim da i vas trebaju u hangaru, trebate dočekati oficira Fed...
- Znam.
Nastavljajući svoj put, Alekseja prožeše žmarci. Bez obzira što ga je poznavao već pet meseci i zajedničkog služenja na istom brodu na kome se nalaze, nije mu se približio ni saznao išta više od onoga što je izvukao iz njegovog dosijea. Obične činjenice. Osoba sa kojom je malopre pričao je imala svoju neprozirnu ljušturu uljudnosti i opsesivne predanosti svom poslu koju nikako nije mogao da probije. Sergeju Smolenski, ima nečeg sa tobom. Kriješ nešto - govorila mu je intuicija.
Dve sigurnosne vazdušne komore i trideset sedam metara dalje Aleksej je stajao na ulazu u hangar, razgledajući prostranu prostoriju ispunjenu brodskim tehničarima, radom i bukom. U toku je bilo osiguravanje pristiglog tereta, dvonožnih borbenih mekova srednje klase. Amblem reptiloidnog oblika na kokpitima mašina mu je bio dobro znan. Iznenadio se. Federalna teška pešadija. Pogledao je instinktivno kroz prozorčić na zidu hangara. Ogromna siluetu broda je zaklanjala bezbroj zvezda koje su tkale prostranstvo kosmosa. Njihov prevoz - zaključio je - površinska desantna krstarica... Šta se dešava ovde?
Prekinu ga uzvik, praćen karakterističnim izvijanjem samoglasnika na način na koji se govorilo na samo jednom mestu u kosmosu. U južnim pokrajinama Ezelisa, matične planete Federacije.
- Aleksej, jesi li to ti, mrcino?
Jedan pogled na osobu pred sobom ispuni Aleksejevo srce radošću. Pred njim je lebdeo (u hangaru je vladalo odsustvo gravitacije) kratko ošišani mladić u uniformi Federalne teške pešadije. U trenutku je izgubio svoje oficirsko držanje, odgurnuo se ka Alekseju i posle kraćeg leta, snažno ga zagrlio istiskujući mu sav vazduh iz pluća. Bože, kada ćeš konačno naučiti manirima? - zavapi za vazduhom Aleksej, a onda se nasmeja. Upita ga, ne mogavši da se izvuče iz njegovog zagrljaja:
- Blitz, šta ti tražiš ovde?
Nabildovani mladić se gromoglasno smejao i tapšao ga po ledjima.
- Evo i mene, jebivetru carski, nisi se nadao meni, a? Kladim se da mi proklinješ svu robinu jer me vidiš... - oduševljeno se smejao i ljubio Alekseja koji se bezuspešno branio. Ne pred mojim ljudima - mislio je Aleksej. Tehničari u hangaru su stali sa svojim poslom, posmatrajući i zgražavajući se pred prizorom susreta dvoje oficira različitih mornarica, a onda odmahnuše rukama komentarišući i nastaviše svoj mukotrpan posao. Posle par sekundi momak ispusti Alekseja iz klinča i da mu vazduha. Aleksej iskoristi priliku i zgrabi ga za ruku, odvlačeći ga van hangara nazad u kolevku gravitacije.
- Dodji, pričaćemo u mojoj kabini.
Momak u maskirnoj uniformi je bio Blitz Crawler, poručnik teške pešadije Federacije i po profesiji pilot mekova. Na osunčanoj glavi sa jakom vilicom i slomljenim nosom su se videli brojni ožiljci, deo njih šarajući lobanju na kojoj je bila jedva primetna kose minimalne dužine. Bio je niži od Alekseja ali mnogo jače konstitucije i zauzimao je mnogo širi prostor tokom hodanja, zamahujući svojim jakim rukama i zveckajući kopčama na svojoj jakni i pojasom sa opremom i ručnim oružijem. Gledao je Alekseja i merio ga dok su išli hodnikom.
- Otkud ti na ovom brodu? Da sam to znao ranije, naterao bi momke na mom “Mefistu” da brže vrte pedale...
- Oficir sam na ovom brodu, sada vodim DeSPEC tim, čuo si valjda za njih...
- Kako ne bih znao, DeSPEC ovo, DeSPEC ono. Samo o vama i govore. Desantni SPECijalisti, a? Kao da samo vi vodite borbu a mi sedimo u kokpitima i heklamo... Važno da si ti dogurao do vodje tima, sad si faca. To si i hteo..
- Više manje, reče Aleksej. To se desilo samo - pomisli - nije važno. Nezadovoljstvo u njemu mu odavalo da to nije ono što je hteo da postigne. Zagleda se u Blitzove epolete.
- Vidim da si i ti sada poručnik?
- Pa mora se. Razvalio sam previše guzica da bi bio i dalje gušter. Slušao sam i trpeo, nagutao se prašine i nasmrzavao se po ledenijim planetoidima i ostalim vukojebinama, ali je sada došlo vreme da ja zlostavljam nekog - smejao se - I ti s poručnik, a? Kladim se da tvoji samo skaču kad im namigneš. Nego, malo se zna o tom vašem DeSPEC-u. Svi u Federaciji i vašoj Carevini znaju šta to radite, ali moraćeš da mi objasniš kako to radite. Zar je toliko zajebano trebiti glupe tostere pa da vas plaćaju i hvale toliko puno i nezasluženo?
- Ponekad imamo problema - reče Aleksej i uvede ga u svoju kabinu - Izvini za nered, još nisam...
Blitz se baci na krevet ne hajući za brdo stvari na njemu i nasloni se glavom na zid.
- Ma nemaš frke, matori. Nego, pričaj mi, kako ih lovite?
- Nema šta puno da se kaže, znaš i sam. Kad ih primetimo u sistemu, prišunjamo im se, ako je dobra pozicija napadnemo... I to je to...
- Šta, samo to? - zgražavanje se pojavi na Blitzovom licu - Ma daj, ne zezaj me tom svojom skromnoću. Znaš li koliko o vama pričaju kao o herojima jer jedini umete da ulećete na brodove tih psihopata i spašavate decu na kojima ta djubrad vrše eksperimente i pritom ginete kao muve? Iskopao sam statistiku vaših gubitaka, vi ste ludaci i samoubice da se ja pitam, ali nemoj da to shvatiš kao kritiku. I ja sam takav, ha ha ha, zato me i zanima kako to radiš. Možda se prijavim kod vas....
Aleksej sednu u fotelju i duboko udahnu.
- U pravu si. Ovo jeste posao za samoubice. Ake te ne ubiju svi ti roboti koji mile u njihovim brodovima kao ose u osinjaku, onda te dokusure prizori koje vidiš u njihovim laboratorijama. Još mi nije jasno kako moji ljudi i ja zadržavamo prisebnost duha. Jednostavnije je da poludimo, izgubimo se, ne znam šta nas sprečava u tome. Ne znam šta nas drži na pravom putu.
- Drži vas činjenica da trebite jebenu noćnu moru iz dubokog svemira koja seje smrt već 28 godina po svakoj planeti sa životom, eto šta vas vodi. Proklet bio dan kada su sreli prve brodove tih... stvorova... i oni koji su dozvolili da dve godine igramo žmurke i zajebavanja u svemiru se sa njima. Trebali smo odmah da ih rasturimo. Hvala bogu što je vaš Nikolaj imao muda pa ih je raskrinkao.
Aleksej se nasloni dublje u fotelju. Nikolaj Gerasimovič - ime mu je odjekivalo u glavi - pukovnik, zapovednik Carskih brodova, osnivač DeSPEC-a, naš osnivač...
- Je li istina da je pljunuo caru u lice kada ga je ovaj odbio?
Aleksej se povrati iz zamišljenosti.
- Ne, nije. Nije mogao, tada su bili na stotinu i dvadeset svetlosnih godina udaljenosti. Da je mogao, ne znam, verovatno ne bi... Ali jeste bio prgav, veoma prgav i težak, prema svima. Bar se u tome svi koji su ga ikada sreli slažu.
Alekseju su oči blistale dok je govorio. Njegova zamišljenost i umor nestaše. Nastavio je da govori, ispravljajući ledja i naginjući se bliže Blitzu:
- Jedni su ga nazivali genijem, vizionarom i junakom, drugi su ga opisivali kao čudaka i ekscentrika, mentalno nestabilnu ličnost, labilnog morala i neshvatljive logike. Kažu da je bio prostak i alkoholičar, više puta su ga zlobne novine zvale propalicom i svinjom bez manira i higijenskih navika. Neki visoki oficiri takodje. Bio je lojalan samo trima stvarima: svojoj porodici, caru i vodki ali ne obavezno tim redosledom. Možda, ja to ne znam, nisam ga poznavao lično... Ali ma šta pisali i govorili o njemu, pukovnik Николай Герасимович je bio veliki čovek. Ne zbog 2 metra visine i mase od 135 kg, ne. Zato što je ono, kroz šta je on prošao, priča o Odiseju ali bez povratka.
Blitz je napeto slušao, ne mogavši da skloni svoj pogled sa Aleksejevih očiju koje su sve jače blistale, opijen zvukom njegovog glasa ispunjenog najdubljim poštovanjem i ponosom dok je pričao o osnivaču svoje jedinice.
- Izgubio je celu porodicu prilikom nestanka “Potemkina” `69. Mnogo brodova je nestalo te godine, tada još nismo ni naslućivali zašto. Zamisli kao se osećao? Najvažnija stvar u njegovom životu, nestala, bez traga. Kažu da je tražio od samog cara brod za potragu. Ne zna se šta je rekao caru, nije ga pljunuo, ali je brod ipak dobio. Čovek je imao hrabrosti da napusti mesto komadanta trinaeste eskadre i da sa svojom “Kyndom” ide po najrizičnijim mestima u neistraženim delovima galaksije, tražeći “Potemkin”.
- Ali postao je poznata faca pritom, istraživač, svi su pisali o njemu koliko se sećam po onome što su mi pričali moji. Kažu da je bio poznatiji od predsednika - Blitz se ubaci.
- Ali to mu nije bilo važno. Sve što je tražio je njegova žena i dete. Sva ta slava i ordenje kao da su bila prikačena drugome na grudi. On je bio prazna olupina, očajnik... - Koliko je moja priča slična njegovoj -Aleksej se naježi.
- E pa, da nije bilo tog “očajnika” sa mudima veličine dinja, oni “Nepoznati” šljam bi i dalje bio nepoznat i i dalje bi vršljali okolo neometani.
Aleksej se nasloni nazad u fotelju i staloženim glasom reče.
- Brodovi Nepoznatih su se pojavili godinu dana posle početka njegove potrage. Neki su govorili da je od početka znao, većina misli da u stvari nije imao blaga pojma šta je radio kada je napao njihov brod. Uleteo je unutra sa svojom posadom, uništio sve robote... U stvari, on je i otkrio da su tamo samo roboti. Našao u njihovim laboratorijama... svu tu decu... i spasao ih. Prilično se dobro snašao za nekog “ko možda nije imao pojma šta radi”, zar ne?
Blitz razvuče smešak od uva do uva i zadovoljno pokaza sve svoje zube:
- Žešći jebač, šta drugo reći? Moj tip čoveka...
Aleksej otvori fioku i iz stola izvuče flašu vodke i dve čaše i stavi ih na sto. Blitz radosno uskliknu. Aleksej sipa piće u obe, sede na krevet pored njega i pruži mu njegovu čašu.
- Ostalo i sam znaš. Nikolaj je stvorio DeSPEC i razvio taktiku napada i ulaska u njihove brodove, dve godine kasnije, vaša Federacija je stvorila svoje Infiltratore, ali smo se mi do sada pokazali kao neuporedivo uspešniji od njih.
Blitz se zagrcnu sa vodkom u grlu, grgoćići i ubacujući se.
- Ali zato vas mi bijemo u teškoj pešadiji i još puno drugih stvari, ne zaboravi... Ali ko ih jebe, pešadija je najbolja.
Aleksej se nasmeja i složi u toj konstataciji. Da to nije istina, nikada ga ne bi poslali na Ezelis kada je pristupio DeSPEC-u. Trebao je da prodje obaveznu dodatnu obuku u pilotiranju mekovima i poslali su ga u domovinu tih mehaničkih čudovišta, pravo u ruke iskusnom veteranu dve godine starijeg od njega. Aleksej dignu svoju čašu u vazduh:
- A ova zdravica je u čast mog jedinog i najboljeg učitelja, koji me je naučio kako da obrstim sve iglice sa kaktusa pilotirajući mekom oko njega i gadjajući ga granatama, kako da ulovim svoju večeru uz pomoć lansera kasetnih bombi i kako da brišem svoje dupe pustinjskom florom i faunom, čoveku sa kojim sam proveo šest meseci paklene obuke, sa kojim sam izlučio dvanaest hiljada litara znoja i izgubio petnaest kilograma viška i sa kojim sam proveo mnoge nezaboravne i smrzavajuće noći u tesnom kokpitu, jedinom i neprikosnoveno....
Blitz se valjao od smeha, prolivajući piće po krevetu i udarajući svojom glavom o zid kabine. Posle pola minuta se obuzdavši i konstatujući gubitak svog pića iz čaše, ozbiljnim glasom prekorio Alekseja:
- Imao si sreće što nisi izgubio više od sala tokom svih tih noći.
Obojca počeše da urlaju od smeha.
“Prvi oficir Rigov, drugi oficir Nikolajevič, poručnici Smolenski i Crawler, komandni centar. Odmah!” - začu se glas preko razglasa.
- Kapetan Visarionovič - reče Aleksej spuštajući čašu - izvini Blitz, ali moramo da idemo. Hajde, diži se...
Blitz je bio opružen na krevetu svog domaćina, već previše opijen da bi bio operativan. Nepovezani slogovi njegovog inače nerazumljivog naglaska su bili jedini odgovor. Ništa, idem sam - zaključio je - bolje da te ne vide u ovom stanju. Slab imunitet na “Smirnof”, to je to - govorio je u sebi. Uspravi se i zanese, stenjući. Do vraga, biće gusto! I sam je bio pripit. Nekako se odteturao do vrata i ne okrećući se, dobacio Blitzu da se oseća kao kod kuće, a onda se vrata zatvoriše za njim. Blitz se okrenu u krevetu svog domaćina ne konstatujući ga, već utonuvši u san.
Dok je Blitz svojim zastrašujućim hrkanjem pretio da ugrozi konstrukcioni integritet oplate “Alfe”, na drugom kraju broda, u komandnom centru...
- Kapetane Visarionoviču, moram da protestujem! - digao je glas Aleksej pred svojim predpostavljenim, ispadajući iz svoje uobičajne disciplinovanosti. Sergej je stajao pored njega i podržavao ga svojim čvrstim pogledom, ali ne osećajući potrebu to potvrdi rečima. Nekolicina tehničara u pozadini za svojim pultovima je utišala svoj posao, prateći dešavanja. Informacije o onome što se dešava i govori na mostu će procureti do svih ljudi na brodu za manje od sata.
Visoki čovek sa prosedim brkovima u kapetanskoj uniformi je gledao Alekseja i odmeravao njegov emotivni ispad. Nije prekorio svog podredjenog. Aleksej je govorio, ne hajući za jačinu svog glasa:
- To bi mogla biti ludost, ne želim da rizikujem živote svojih ljudi na taj način, pogotovu posle ona dva slučaja...
- Svestan sam tih slučajeva, poručniče... - dubok, staložen glas kapetana nadjača Alekseja i ućutka ga -Svestan sam gubitaka prilikom dubljih ulazaka u brodove umesto diskretnih prikupljanja informacija i spašavanja zarobljenika kojim se sada bavite. Ali naredjenja su jasna, prioritet je najviši. Nemate izbora. Čak ni da napustite mesto vodje tima.
Kapetanov izraz lica je odavao nepokolebljivost prema naredjenjima, ali pogled mu je odavao saosećanje prema Alekseju i njegovim ljudima i onome što ih čeka, sada po konačnom dobijanju naredjenja za misiju.
Aleksej ućuta i sam svestan uzaludnosti protesta. Prvi oficir Rigov je, stojeći do kapetana, posmatrao Alekseja bez većeg razumevanja. Razvoj dogadjaja ga nije interesovao previše jer su operacije DeSPEC-a izlazile iz domena njegovog posla. Ali Aleksej je jasno video pakosno uživanje maskirano u nezainteresovanost u toj flegmatičnoj pojavi. Beskičmenjaku - pomisli Aleksej - šta sam ti ja to uradio da me mrziš?
Poručnik Smolenski prekinu pauzu:
- Poručnik Nikolajevič je u pravu, kapetane. Bez dodatnih informacija o “Nepoznatim” i samoj lokaciji, bez dodatne vatrene moći, ovo će biti izuzetno rizično. Sa najdubljim poštovanjem, kapetane, ali moje je mišljenje da oni koji su planirali ovu misiju nisu uzeli u obzir skromne resurse kojima ovaj brod i mi trenutno raspolažemo i ....
- Shvatam, poručniče, shvatam to. Najnovije podatke sam vam dao, pokušajte da izvučete šta možete iz njih. Znaćemo više po stizanju u ciljni sistem. Ne ostaje ništa drugo nego da se nadamo najboljem i pritom se pobrinemo da se to najbolje i desi. A dotle, savetujem vam da obavestite svoje ljude o situaciji, pogotovu upoznajte Federalne pešadince sa onim što znamo.
- Razumem - odgovori poručnik Smolenski, dok se Aleksej premišljao. Ništa od svega ovoga mu nije bilo po volji.
- Takodje - reče Aleksej - Izvinjavam se u ime poručnika Crawlera, pobrinuću se da sazna sve što ste nam upravo saopštili. Opravdano je sprečen.
Na licu oficira Rigova se zatalasa prezriv smešak. Aleksej nije obraćao pažnju na to. Kapetan odgovori naizgled naivno, već krećući nazad na svoje komandno mesto:
- Samo se pobrinite da se njemu i kome god sa njim to ne ponovi. Slobodni ste.
Aleksej i Sergej napustiše komandni centar a kapetan se zavali u svoju stolicu. Oficir Rigov se okrenu ka kapetanu sa namerom da kaže nešto, ali kapetan odmahnu rukom, ne želeći da priča. Podla ulizice - namršti se kapetan - jednom prilikom ću te staviti u Aleksejevu grupu, da malo osetiš borbu. Nije sve u pravilima. I sam kapetan je imao običaj da popije po neku čašicu. Vodka, setio se. Smešak mu zaigra uglu usana, lukavo se krijući ispod brkova.
Satima kasnije Aleksej je bio zavaljen u svoju fotelju, razmišljajući i igrajući se svojim novčićem. Nije želeoo da spava sa košnicom ponom besnih misli umesto glave. Umesto toga, prstima je opipavao novčić, osvežvajući svoje već bezbroj puta provereno znanje o njemu, svakoj njegovoj izbočini i utisnutom znaku, ogrebotinama i pukotinama koje su se nanizale u godinama koje je proveo u posedu svog vlasnika i stotinama godina pre toga. Blitz je ležao na njegovom krevetu već satima, spavajući. Njegovo neritmično hrkanje je nadjačavalo harmonično zujanje broda.
- Imaš li ti ikakvog posla na ovom brodu? - začuo je Blitzovo pitanje.
- Ne - kratko odgovori Aleksej ne pogledavši ga. Tek je sada primetio da se hrkanje nije čulo već neko vreme i da je ovaj ležao budan na krevetu, posmatrajući ga zamišljenog i ćuteći.
- Operacije DeSPEC-a uključuju planiranje i izvršenje upada na brodove Nepoznatih - posle kraće pauze Aleksej poče da citira priručnik svoje jedinice dok se njegov drug sa mukom pridizao sa kreveta i hvatao za glavu - otkrivanje istih i dolaženje u pogodnu situaciju na prelazak na brodove, kao i borba sa njima, to je posao mornarice. Moj... naš posao će početi tek kada stignemo tamo...
-Gde to...? - prostenja Blitz - i šta to... naš posao?
Aleksej ne odgovori već pogleda na sat.
Svetlosni signal oda da je neko na ulazu u kabinu.
- Dobar dan - stupio je Sergej u poluosvetljnu kabinu poručnika Nikolajeviča, malo se nagnuvši napred ponizno prilikom pozdravljanja. Brzo je osmotrio prostoriju, Alekseja pored vrata i Blitza Crawlera na krevetu čiji izgled je odavao umor i loš san. Oštar miris alkohola i razbacane stvari po celoj kabini mu stvoriše nelagodan osećaj u stomaku, smetajući njegovoj urodjenoj pedantnosti.
- Sedite poručniče Smolenski, pokaza mu Aleksej rukom ka fotelju na kojoj je bila izgužvana košulja neprimamljivog izgleda.
- Ne hvala, neće biti mesta za vas, ovo je vaša kabina.
- Kako želite - prihvati Aleksej, ne želeći da se bavi trivijalnim i besmislenim stvarima u ovom trenutku, već on sede na fotelju i seti se:
- Umalo da zaboravim, poručnik Smolenski, zadužen za elektronska dejstva u DeSPEC-u, ovo je poručnik Blitz Crawler, Federalna teška pešadija...
...poručnik "Reptila", gardijskog 7. bataljona Desantne pešadije Federacije, sa centrom na Ezelisu - dopuni Segej u sebi. Skenirao je Blitza od glave do pete svojim lukavim pogledom dok mu je pružao ruku. Znači, to ste vi. Za očekivati... - nasmeši se Sergej sa razlogom znanom samo njemu. Iako je Blitzova neuredna prilika vredjala Sergejevu urednost ono što je znao o poručniku, koji je sedeo na ivici kreveta i nije se udostojio ni da mu pruži ruku i oslovi ga već se držao za glavu i podrugnuo, je ipak budilo primetno interesovanje.
Aleksej je pažljivo posmatrao Sergejeve pokrete i pogled.
- No, dobro - odgovori Sergej povlačeći nazad svoju ruku bez izraza nelagodnosti i iznenadjenosti - pregledao sam nove informacije koje nam je prosledio kapetan. Fascinantne stvari, zaista fascinantne - oduševljeno se Sergej nasmeši i ispravi, iynenadjujući Alekseja tom naglom promenom svoje veličine.
- Recite poručniče - požurio ga je Aleksej.
- Ne znam koliko je poručnik Crawler upoznat sa poverljivim podacima u vezi "Nepoznatih" i naših zadnjih otkrića...
- Nikako. Sada znaš... - upade mu u reč Blitz, glasom tek probudjene košmarne noći - Aleksej, hteo sam još... ranije da te ispitam u vezi svega ovoga... kasnije, sada nisam u stanju. Pričajte vi, ja ću samo da... oooops... - i Blitz se opruži nazad u krevet. Mamurluk ga je još uvek držao, njegov pokušaj da se uspravi je bilo uzaludno bacanje energije i naprezanje rasturenog sistema za ravnotežu. I sam je video da će pričekati. Kapsule za trežnjenje nije imao sa sobom, ne ovog puta. Sergej se okrenu Alekseju i malo povišenim glasom poče:
- Ono što je DeSPEC 11 otkrio prošle nedelje, prilikom zadnjeg desanta u sektoru Gama je komandni robot! Uspeli su da skupe veći deo njegovih delova, uključujući i njegovu memorijsku jedinicu. Kapetan nije spomenuo da je to izvor iz kojeg su došli do informacija i na osnovu kojih su isplanirali celu ovu misiju. To je više tehnička stvar, meni je dao podrobniji izveštaj o tome na anlizu...
- Jesi li otkrio išta? Svaka sitnica se računa, bilo šta što bi moglo da olakša...? - upita Aleksej, ne skrivajući svoju brigu i možda nerealnu dozu nade koju je odjednom položio na ove karte u novom deljenju...
- Zapravo, ništa što bi možda smanjilo opasnost, ali sama priroda te memorijske jedinice u komandnom robotu, to je fascinantna stvar. Rezultati tehničara koji su otvorili glavu komandnog robota govore da su u njemu našli nešto što su opisali kao kopiju ljudskog mozga ali sa neverovatnim varijacijama, super neuronski kompjuter, nisu uspeli utvrdili o čemu je reč pre nego što se ovaj dezintegrisao pod "sumnjivim" okolnostima. Sigurnosni sistem samouništenja, najlogičnija je predpostavka. Moja je procena i iako su podaci prilično nesredjeni i šturi, apsolutno sam siguran... - ovaj detalj će vas interesovati, pomisli Sergej i povisi glas, pažljivo naglašavajući svaku reč - ...bilo kakvo kopiranje i razvoj takvih kompjutera može biti izvršeno samo neverovatno preciznom analizom i nanometarskim seciranjem ogromnog broja ljudskih mozgova. Zapanjujuće! To je postupak koji je tek u teorijskom začetku u medicinskim vrhovima Carevine, a našli su taj gotov primerak bio-inženjeringa desetinama godina ispred naših mogućnosti, možda i stotinu!..
Iako izgledajući kao da govori samom sebi, u tom oduševljenom stanju veličanja te tehnologije, njegove lukave okice su posmatrale lice svog sagovornika koje je poprimalo nijansu zelene boje. Zanimljivo, konstatovao je. Alekseju se utroba okretala dok je u sebi ponavljao reč “seciranje”. Upitao je , obuzdavajući plimu koja se dizala iz stomaka:
- Govoriš li ti to da ti roboti uzgajaju ljude da bi koristili njihove mozgove kao izvor varijacija i tehničkih rešenja za svoje.... procesore?
- U, jebote... - Oglasio se Blitz razvlačeći vilicu do poda i podsećajući na svoje prisustvo - ...to je... gadno...
Pogledao je Sergeja, očekujući nekakav znak i ovaj potvrdi klimanjem glave.
- ... izvinite me... - reče Aleksej, uhvati se za stomak i jurnu u kupatilo. Do poručnika Smolenskog i Blitza (čija su usta i dalje bila širom otvorena) su dopirali zvuci maksimalno motivisanog povraćanja. Smolenski se nasmeši, jedva primetno. Saznanje koje menja ceo pojam vaše stvarnosti, zar ne?
- E... Aleksej... matori... Šta ti je? - zbuni se Blitz iznenadnom reakcijom svog prijatelja, još više razvlačeći svoju vilicu. Okrenu glavu ka Sergeju - ...koj mu je vrag? Nije mamina maza, znam ga ja... - nastavio je da priča za sebe - Aleksej da povraća...? E to je šokantno... Jebote... Pa trebao bih pre da ja ... povraćam kad je več o tome reč... Sada sam... šokiran... Stvarno... Totalno izbačen iz ležišta... Više nego kada sam mekom u punoj brzini uleteo u cisternu sa gasom... zapalio ga... detonirao svo svoje oružije na pilonima, digo u vazduh pola kampa za trening... skladište gradjevinske opreme... stambenu zgradu u izgradji... vrtić... nenamerno, izvinite... i zabavni park koji nije radio tog dana... promenio topografiju tog rejona... i što je našokantnije... preživeo... dotuklo me je to što mi nisu sudili zbog toga... E to je misterija, brale...
- Zaista - nasmešio se Sergej pomalo setno, ne odajući svoj nedostatak vere u ijednu reč od opisanog doživljaja.
- Aha - lenjo razvuče Blitz i pogleda Sergeja u oči. Sergeju se učini da se polupijana prilika sa svojim komičnim monologom odjednom potpuno rastreznila i svu svoju pažnju usmerila ka njemu, čitajući mu misli. Iznenadio se. Osetio je nelagodnost.
- Recite poručniku... kada završi... da imam još analiza. Ukoliko vama trebaju bilo kakve informacije o svemu što vas interesuje o "Nepoznatim", za sada se slobodno poslužite brodskom bibliotekom. Izvinite me... - Sergej napusti svoj nepovoljni položaj i okrene se ka izlazu, osećajući Blitzov pogled na svom potiljku.
- Majke mi, ne znam koji je od vas dvojce DeSPEC-ovaca uvrnutiji... - prokomentarisao je Blitz nekoliko trenutaka kasnije, po Aleksejevom povratku sa ekskurzije u kupatilu.
Mala, pognuta prilika je sedela u potpuno mračnoj kabini, osvetljenoj jedino ekranom kompjutera u svojim rukama. Silueta sa orlovskim nosom i naočaima se ocrtavala na zidovima i menjala se, kako je reka simbola preletala, obrazujući gomile podataka na displeju sprave.
Hm. Poručniče Cravler, pa vi ste govorili istinu. Stvarno ste promenili topografiju svog kampa. Zanimljivo - konstatovao je sa smeškom na licu, zabavljajući se onim što je bilo ispisano u nekoliko redova - zaista, prava je misterija kako ste se izvukli. Valjda ste imali sreće. Ttime kompenzujete svoju... ličnost. No dobro.
Sergej zatvori lični dosije Federacije i poče da pretražuje druge fajlove. Njegova umešnost sa elektronskom tehnologijom "Nepoznatih", je poticala iz mnogo dubljih korena i davala mu daleko superiorniju veštinu baratanja ljudskom tehnologijom. Koristeće veze sa matičnom bazom podataka na Regulusu, planeti kolevci Carevine, kao i bilo kakvim terminalima ili pristupom na bilo kom mestu i luci u kojem se nalazio, skupljao je podatke iz ceog poznatog svemira, prodirući dublje i detaljnije u poverljive datoteke nego mnogi od retko ovlašćenih ljudi. Dela ljudskih ruku, informacije pohranjene u njihovim kompjuterima, bilo kakve, najbolje čuvane, sve mu je bilo dostupno. Njegovom talentu provaljivanje u baze podataka samog vojnog vrha Federacije i Carevine nije predstavljalo ništa više do svakodnevnice ispunjene gladju i za otkrivanjem nepoznatog. I "Nepoznatih". Spisak stvari koje su budile u njemu vatru radoznalosti je bio naizgled dug, stvari su obuhvatale širok spektar delovanja. Ali sve se svodilo na par rupa i mračnih kutaka u njegovom znanju, koje su ga mučile od kad je znao za sebe. Kao i svi ostali ljudi i on je imao svoju strast. Ali za razliku od većine njih, on je i znao koja je. I imao mogućnosti da je upražnjava.
On, čovek koji bi mogao i koji može saznati najveće tajne ljudskog znanja, tog trenutka je na kompjuteru prelistavao svima znanu istoriju, istu onu koja je napisana u udžbenicima dostupna učenicima osnovne škole. Paradoks. Sebi je to govorio poslednjih godinu dana, svaki put kada bi naleteo na neko tajno skrovište informacija koje bi se ispostavile kao nevažne jer nisu davale odgovor. Odgovor ne leži u "važnim" i tajnim spiskovima. Odgovor je svima pred nosom. Svi ga mogu pročitati. Najobičnije javne informacije. Samo ... To treba pročitaiti na drugi način. To treba potvrditi drugim značenjem. Čitao je redove koje je odavno znao napamet. Kao da je tražio nešto što mu je promaklo.
Čitao je o istoriji dve civilizacije u galaksiji Andromeda, pre 200 godina. O planetama na dva sistema, naseljenim humanoidnim oblicima života koji stvoriše svoje civilizacije, obe nesvesne postojanja one druge. O njihovim počecima koji nisu ležali u kamenom dobu, njihovom razvoju i putu u napretnom tehnološkom dobu, samo par decenija daleko od otiskivanja sa površine svoje planete u svemir. I obe sa jednom odlučujućom stvari koja im je formirala svest - obe civilizacije nisu imale sećanje, nisu imali zapise o svojoj prošlosti pre početka kalendara.
Istorijski paradoks. Misterija. Rupa.
".......mnoge pretpostavke, nagadjanja, istrazivanja i dokazivanja najbrilijantnijih umova ipak nisu dolazila do činjenica već samo do jednog zaključka koji je morao biti istina, ma koliko ona bila nedokaziva. Bili su potomci kolonizatora, hrabrih ljudi koji su prošli tim sistemima dva veka ranije, za kojima nisu ostali nikakvi pisani tragovi...."
Samo predpostavka. Tačna, najverovatnije, pa ipak...
".....dve civilizacije su se razvijale, svaka na svoj način u skladu sa uslovima u kojim su živeli i posle jednog veka su konačno došle u dodir jedna sa drugom, kada su 101. godine razvile mogućnosti interstelarnog putovanja na udaljenosti koja ih je delila (oko 57 svetlosnih godina, da budemo tačni). Šoka nije bilo. Znajući da su potomci kolonizatora, očekivale su susret sa pripadnicima svoje vrste negde tamo u prostranstvu svemira. Zapravo, očekivale su susret mnogo ranije i mnoge sumnje zbog tišine koja je vladala su se razvile tokom tog veka samoće.
Konačno se susrevši došli su do zapanjujućeg otkrića da su im razvojni putevi tekli skoro identično, da su obe skoro istovremeno došle do tehnoloških otkrića, da su pripadnici obe civilizacije, naravno, ljudi, jedni nalik drugima. Čak im je i jezik bio isti. Sa izvesnim lingvističkim razlikama, naravno. Stotinu godina odvojenog života je uradilo svoje po pitanju raznolikosti. Ali sve u svemu, obe civilizacije su nastale u isto vreme i obe su počele sa iste tačke. I obe nisu imale nikakve podatke o vremenu pre kolonizacije. I obe su se stotinu godina pitale gde su njihovi osnivači nestali....."
Da bi došle do ovde gde su sada.
"I dalje bez odgovora", dopisao je Sergej, menjajući fajl.
"......U binarnom sistemu Eta Cassiopea na matičnoj planeti Regulus (nevino beloj gledano iz orbite, ali smrzavajuće hladnoj i velikoj kada se spustite na njenu površinu), surovoj i prostranoj, sa samo malo vegetacije na polovima, se razvila Carevina, civilizacija patrijarhalnog uredjenja, poštovanja tradicija i svoje prošlosti (činjenica da je imaju samo nešto preko 100 godina prošlosti im nije smetala, naprotiv), nesputanog duha i čudnog rezona koji se često graničio sa razumom.
U Vega sistemu, na četvrtoj planeti Ezelis, identične mase i dimenzija sa Reduliem, sa bogatom vegetacijom na polovima i prostranim pustinjama na ekvatoru, sa pola površine planete prekrivene morima i bogata mineralnim sirovinama se razvila Federacija, civilizacija okrenuta materijalnom, profitu, naprednijim društvenim odnosima, logici i analizi, činjenicama i sadašnjosti.
Obe civilizacije su nosile mudrost i sazrele još pre susreta. Dogme, religijska pitanja i ratovi na osnovama bilo kakve raznolikosti, bilo po pitanju religije ili rase se nisu nikada desili na obe planete - to je bila posledica njihove svesti o sebi kao potomcima kolonizatora. Nisu sebe uzdizali kao bogove niti su svoje planete smatrali kolevkama života i centrom svemira, svoje civilizacije najpametnije i najmoćnije. Zato su se sreli u miru. Mnogo toga su želele da otkriju jedna o drugoj i o sebi samima. Period njihove druge polovine istorije je prošao u savezu i saradnji na svim planovima, pogotovu u onom najvažnijem - zajedničkom potragom za svojom sabraćom u svemiru. U postojanje ciljeva svoje potrage nisu sumnjali. Negde tamo su postojale iste takve civilizacije nalik njihovim, začete od istih predaka. Obe civilizacije su bile nošene entuzijazmom i verom...."
Trebalo bi se više baviti činjenicama u udžbenicima istorije, ne pisati literalno delo - zamerio je autoru.
"....samo, to “negde” je bio relativan pojam. Svemir je sačinjavalo bezbroj zvezda, planeta i još više ničega, od kojih je tek svaki stoti ili hiljaditi sistem imalo planetu pogodnu za organski život (što objašnjava činjenicu da su ove dve civilizacije, komšije jedna drugoj na dve najbliže pogodne planete, delile samo 57 svetlosne godine).
Prvih sedam decenija potraga je bila bezuspešna, Savez je istražio oko 17 000 novih sistema u krugu od 1000 svetlosnih godina, ali nisu našli ništa osim 19 planeta nastanjenim mikrobiološkim i primitivnim oblicima života (koji je bio simpatičan za gledanje u tegli ili hranjenje šargarepom ali ne i sposoban za komunikaciju) i jedne planete koja je odavala nekadašnju nastanjenost (koja je sada bila mrtva, garava i izuzetno radioaktivna) ali ne i bilo kakve ostatke te nastanjenosti (ma koliko pokušavali da ih nađu)...
I onda, godine 171. po kalendaru, došlo je do kontakta sa nepoznatim brodovima u dubokom svemiru. Bilo kakvi pokušaji da se ostvari komunikacija sa njima su se završavali bezuspešno - nepoznati brodovi, tehnološki nadmoćnijii i neshvatljivog dizajna i namene su se sklanjali, izbegavajući radoznale skenere humanoida i njihove pozive na komunikaciju. U početku je ova igra mačke i miša u svemiru bila smešna humanoidima i njihovom javnom menjenju, 70 godina željnom ovog trenutka, da bi posle nekog vremena ovo neshvatljivo i rezervisano ponašanje Nepoznatih postalo sumnjivo, čudno, opasno. Vera u dobronamernost Nepoznatih je nestala zajedno sa ushićenjem humanoida zbog ovog novog kontakta. Izbegavanje je postajalo uvredljivo i odavalo je skrivene i zle planove Nepoznatih, pogotovu posle svih toliko jasnih znaka da humanoidi dolaze u miru i da žele mir. Skoro dva veka njihove prošlosti je govorilo to.
Decembra godine 172. je došlo do dogadjaja koji je izmenio sve......"
Znam.
Nikolaj Gerasimovič, nestanak njegove porodice 169. godine, njegova potraga "Kyndom". Prelomna 171. I godina početka, 172. kada je osvanula vest, sa samog Carskog doma...
"......Pukovnik Nikolaj je nestao. Izgubljen je kontakt sa njim..."
Istina je bila da je pukovnik Nikolaj otkazao poslušnost i odbegao sa svojim brodom.
".....utisci se još nisu ni slegli, kada je stigao izveštaj na sve komunikacione satelite, Carske i Federalne, poruka sa Nikolajevog broda “Kynda” od njegovog zapovednika lično koji, kipteći od besa i mržnje govori pred kamera, dok mu se krv slivala iz rane na glavi, objašnjavajući situaciju i upozoravajući.
Nikolaj je presreo jedan brod Nepoznatih, napao ga, oštetio ga a zatim prešao sa delom svoje posade, do zuba naoružani, na dotični brod. U unutrašnjosti broda je zatekao nezamislive prizore, potpuno automatizovane robote koji su u zatočeništvu držali najrazličitije oblike života, na kojima su vršili razne eksperimente. U užasnim laboratorijama mašina nadjena su i živa deca ljudi od samo nekoliko meseci do nekoliko godina starosti. U borbi do smrti, užasnuta i razjarena grupa pod komandom Nikolaja je uništila sve robote koje je mogla, spašavajući decu i povlačeći se na “Kyndu” zbog iznenadnog ulaska dva broda Nepoznatih u sistem, žaleći odlazak iz borbe i spašavanje svojih života (još više žaleći ostavljanje neprijateljskog broda neuništenog), ali osećajući da mora potisnuti svoju mržnju i spasiti sebe kako bi obavestio čovečanstvo o ovom užasu. Napustivši neprijateljski brod, Nikolaj je pobegao u najbliži prijateljski sistem, noseći spašene humanoide i usput šaljući poruke vojnim štabovima Carevine i Federacije.
Stanovnici Federacije i Carevine su bili razjareni. Strah je ubrzo zamenio bes. To je bila direktna pretnja njihovom postojanju. Namere Nepoznatih su konačno isplivale na površinu.
Sada je januar 201. godine.
Taj dogadjaj pre dvadeset osam godina je promenio sve. Sada je Savez veliki vojni kompleks. Naoružani smo do zuba i napadamo Nepoznate gde god stižemo, ali oni retko prihvataju borbu i retko napadaju, sklanjaju se. Ponekad samo onesposobljavaju cele borbene brodove čije posade nikada ne nalazimo. Ne znamo šta čekaju. Istražuju nas, traže slabosti kako bi nas u jednom munjevitom udarcu uništili. Ili ko zna šta uradili sa nama...
Čovečanstvo živi u strahu i mržnji od tog užasa, dajući sebi jedan novi cilj:
Otkriti Nepoznate a potom.... uništiti ih.
Nikolaj Gerasimovič je bio pionir u mnogim stvarima i posle tog otkrića. Stvorio je novu taktiku, novu namenu, nove jedinice. Sve sa ciljem otkrivanja i uništavanja Nepoznatih, oslobadjanja njihovih zatočenika. Mnogo toga je uradio, mnogo ljudi spasao. Poginuo je sedam godina kasnije, sa celom svojom posadom, prilikom neuspešnog pokušaja zauzimanja broda Nepoznatih. Nikada nije našao svoju porodicu. Opsesivnost kojom je progonio Nepoznate je nedvosmisleno odavala da je oduvek verovao da su njegova žena Petruška i sin Ivan živi, na dohvat ruke....."
Autor je u pravu - pomisli Sergej - Unosi previše emocija u ovo, možda nije odgovarajuće od ranih nogu ispirati mozak deci u školi ovim, ali ipak realno opisuje ludilo u tim godinama. Toliko vremena je prošlo, a i dalje... Nema saznanja. Nedopustivo.
Istorijski paradoks.
Ovo je samo pisana istorija, ono pre nje... To je ono što tražim.
Sergej ugasi kompjuter i skinu naočare. Nije imao apsolutno nikakvih razloga da ih nosi. Imao je operaciju očiju ranije, još kao dete i neće imati problema sa vidom još stotinu godina najmanje. Pa ipak, iz nekog neobjašnjivog razloga on ih je posedovao. Dopadao mu se osećaj nošenja tog prastarog predmeta. Isto koliko ga je izjedala radoznalost u vezi vremena pre pisane istorije. Zaspao je sa tom mišlju, kao i hiljadama noći ranije.
Satima kasnije, u menzi Carskog broda "Alfe" na drugom kraju, koja je sada sluzila kao informacioni centar, nalazila se gomila likova. Šest Federalnih pešadinaca u svojim zelenim kombinezonima i jedanaest DeSPEC operativaca sa svojim crnim odelima su sedeli po stolicama i stolovima, uneseni u bučne razgovore medju sobom. Atmosfera je bila na nivou, činjenica da se nisu do pre nekoliko sati znali nije uticala na to da se sada vojnici dva različita roda i vojske osećaju kao veterani koji su pregurali pakao zajedno. Brzo su se upoznali i našli zajednički jezik vredjajući jedni druge i ismevajući mogućnosti njihove opreme, što je bilo sasvim normalno ponašanje.
Žamor se za nijansu utišao po ulasku Blitza, Alekseja i poručnika Smolenskog. Ne gubeći ni trena, Blitz se prodrao još sa vrata, dovodeći u red svoje ljude.
- Pažnja! Šta... Ko je podelio oružije? Ovo je brifing, nije još ni žuto svetlo, budale! Li, dovraga, ostavi tu napadnu pušku, raznećeš sebi mozak! Hiks, na stolicu, ne na sto... Krenozojske mu placente, ko da ste jebena dečurlija a ne plaćene ubice! De Valas, skidaj tu lakrdiju sa glave... Barem izgledajte opasno! Obraće neko bostan! Tišina!
Aleksej je stajao u uglu, čekajući i posmatrajući pešadince kako se smiruju i dolaze u red. Sergej je radio apsolutnu istu stvar, na svoj način. Do sada nisu imali prilike da ih sretnu na brodu. Polako se zeleni odvojiše od crnih, koji su već disciplinovano sedeli na svojim mestima. Povezujući likove u zelenim kombinezonima sa upućenim im imenima od strane njihovog nadredjenog, pokušavao je da ih zapamti. Imena su bili jedna stvar, njihovi temperamenti i ličnosti su se mogli videti i bez toga. Kako će se poneti kada misija počne? To se ne može znati još - mislio je Aleksej - znaću kada već bude sve bude počelo i kada neće biti povratka.
Blitz završi sa svojim solističkim nastupom, crveneći u licu, snažno nadimajući svoja pluća i okrenu se ka Alekseju i Sergeju. Kao da je naslućivao brigu u pogledu svog prijatelja, jer njegov glas je bio nešto više od pukog izvinjavanja:
- Malo su nekulturna i vulgarna stoka, al` kada zagusti, najbolji su!
Aleksej se popeo na mali podijum i okrenuo se ka publici. Svi pogledi su bili uprti ka njemu i moglo je da su čuje šuškanje kombinezona narednika De Valasa koji je gurao svoju kapu u veliku džep na nozi, šmrkanje jednog plavokosog pešadinca čije ime nije znao i ono specifično grbanje brkova narednika Genadija o revere uniforme koje je toliko išlo na živce DeSPEC Kovalskom...
- Za one koji do sada nisu saznali, ovo su poručnici Crawler i Smolenski, Federalna teška pešadija i DeSPEC oficir za elektronska dejstva i prisluškivanje. Ja sam poručnik Nikolajevič. Ime broda na kojem ste već neko vreme je "Alfa". Ovo je jedan od najskupljih i najsposobnijih brodova Carske mornarice i pokažite mu svo dužno poštovanje... - uputio je Aleksej opasku Federalnim marincima, medju kojima je narednik Li žvakao neku nedefinisanu tvorevinu i osvrtao se tražeći gde može neprimetno pljunuti. Primetio je Aleksejev pogled i smirio se na svom mestu, dok je Aleksej nastavio - ... kao i posadi koja ga opslužuje. Vi i DeSPEC smo samo gosti ovde, Carska mornarica je domaćin.
Aleksej zastanu trnutak, kreirajući plan u svojoj glavi.
- Razvoj situacije je sledeći. Dobili smo informaciju o postojanju postrojenja Nepoznatih u sistemu periferije Saveza. Znana je približna lokacija, ali ne i priroda objekta. U pitanju je možda bazi na površini, možda orbitalna stanica ili nešto sasvim treće, ne zna se ništa preciznije osim da je definitivno od velike važnosti. Odlučeno je da se svi raspoloživi brodovi Saveza pošalju u dotični sektor u pretragu, u paru, jedan brod Carevine specijalizovan za desante na neprijateljske brodove i jedan brod Federacije za površinske i planetarne poslove...
- Izvinite... - dizao je ruku nepoznati pešadinac, delujući krajnje komično - ...a o kom sektoru pričamo? Je l` daleko?
- Lambda, Severna periferija - poručnik Smolenski odgovori umesto Alekseja. Zbunjenost se pojavi na licu pešadinca. Blitz se nasmeja. Znao je dovoljno, kao i sam njegov pešadinac, o veličini svemira da shvati glupost o "pretrazi" koja je bila rečena.
- Ali.... Taj sektor ima preko četiri stotina svetlosnih godina u prečniku, zar ne? Da nije malo preveliko...
- U redu... - Aleksej reši da ubrza i okonča razvoj situacije pre nego što brifing izraste u diskusiju o astronomskim pojmovima - ... imaćete posle priliku za pitanja. Ta informacija je bila jedan dan stara. Sat vremena pre vašeg dolaska na ovaj brod, dobijena je informacija o tačnom položaju baze. Početna misija je bila, naša misija, da brodovi "Alfa" i Federalna desantna krstarica "Mefisto" patroliraju tim sektorom iz dva razloga. Jedan je bio da, ukoliko se desi susret sa nekim od brodova "Nepoznatih", izvršimo desant u potrazi za informacijama o tačnoj lokaciji. To se nije desilo i više nema potrebe za tim, kao što sam rekao. Bilo da mi sami dodjemo do dotične informacije i prosledimo je ostalima ili neki od drugih parova brodova koji su poslati na identične misije, po dobijanju iste prelazimo na drugi deo - a to je da svi što pre stignu na to mesto i obave posao koji znaju najbolje. A to je zauzimanje tog mesta. Mi to upravo radimo. Prvobitni plan je bio da “Alfa” ide kao prethodnica i utvrdi tačnu lokaciju svojim senzorima, a onda da “Mefisto” iskrca tešku pešadiju, koja je odabrana baš zato jer ne znamo u kakvim ćemo se uslovima naći i uz stručnu pomoć DeSPEC-a zauzeti lokaciju. U tu svrhu... - reče Aleksej - ...Federacija je dodelila svoje elitne pilote...
Blitz razvuče smešak od uva do uva, topeći se od miline. Njegovi ljudi takodje. Još jedanput je dokazana njegova bezbroj puta izrečena tvrdnja da su mekovi su najbolja stvar u galaksiji. Ma gde da ih pošalješ, mogu da obave posao. Led, pustinja, džungla, krateri ili planine, orbita ili dno mora, nije važno...
- ...i najsavremenije mekove... - govorio je Aleksej.
- ...pa jel oni znaju koliko se često te prokletinje kvare...? - mumlao je sebi u bradu narednik Hiks.
- ... kako god bilo, dobili smo informaciju i na putu smo do tog mesta. Brzina je glavni faktor. Postoji razlog za toliku hitnost, ali nije na nama da ga znamo. Imamo naredjenja i to je ono što nam treba... Jasno...? - upitao je Aleksej.
Komentari odobravanja se začuše medju ljudima, odajući svoju žedj za krvlju, tj. hidrauličičnom tečnošću "Nepoznatih".
- Hmm... meni nije... - prošaputa mu Blitz na uvo, pokušavajući da ne oda sumnje ostalima u prostorji - ... ovi moji su napaljenici za borbu, nije ih briga gde, kako, kada i sa kim, a ove tvoji izgleda imaju nos samo za svoj deo posla... ipak, ja moram da se brinem da bar pola mojih se vrate živi... ali kog vraga tražimo ovde? Zašto sam prebacio svoje momke na ovaj brod? Dok mi ovde pričamo, u hangaru se nalazi sedam Federalnih borbenih mekova a bog zna kakav su haos ovih šest krvožednih pešadinaca napravila u vašim brodskim zalihama. Zar nije ideja da stignemo vozeći se u našoj kanti, “Mefistu”? Ovo je samo prvi vod mekova. Na "Mefistu" ima još šest vodova, pobogu!
Aleksej se počeška po glavi i istegnu vrat jednim oštrim pokretom glave. Ovo neće biti dobro primljeno - pomislio je. Klimnuo je Bitzu a onda dao znak rukom ljudima da nije još završio.
- Zbog hitnosti i brzine kao najvažnijeg faktora, uzevši u obzir da je "Mefisto" sporiji od "Alfe" za preko 40 procenata... - ne dopada mi ovo, mrštio se Blitz gledajući Alekseja koji je govorio - što čini “Mefista” previše sporim za zajedničko putovanje... naredbe su glasile... najbliži brod ide što pre i pokušava zauzimanje, makar to značilo napuštanje svoje pratnje, sam...
- Sam? - okrenu se Blitz, gubeći u trenu svoju neprozirnu masku uvek spremnog čeličnog vodje svojih ljudi - ...hoćeš reći da smo ostavili “Mefista” sa ostatakom bataljona iza sebe?
Federalni pešadinci počeše da negoduju.
- Poručniče - žalio se Hiks - nismo preneli ništa od prateće opreme, ni lične stvari, teško oružije, oklop, ni moju benkicu. Što ne rekoste na vreme?
- Da, zaista? - režao je Blitz, obuzdavajući se sa mukom... Kakva je ovo organizacija, do djavola?
- Kanarisevi "Razbijači" će nam jeb... uh, izvinjavam se... mislim, smejaće nam se kada se budemo tamo sreli sa njima, a mi bez ičega, smo ovi glupi kombinezoni i pilotska odela... Nismo poneli uniforme, ništa od ličnih stvari!
- To neće biti problem, bar neko vreme... - saopštio je Aleksej, nemajući ništa čime bi mogao da obuzda njihovo raspoloženje, već spremajući se da dolije ulje na vatru izveštajem o konačnom stanju - ...od svih ostalih brodova, mi smo najbliži...
U kabini zavlada tišina.
Oglasio se onaj nepoznati pešadinac, opet dižući ruku, sa licem bezbrižnog kao u dvogodišnjeg deteta dok spava:
- A koliko su ovi iza nas, mislim ti koji su odmah iza nas... najbliži do najbližih... hoću reći... nas?
- Četrdeset sati...
Čulo se da je neko progutao knedlu. Aleksej nije bio siguran čiji je to čovek uradio. Blitz jeste i zarežao je, pokazujući svoje oštre zube naredniku Hiksu.
Aleksej nastavi, pažljivo slažući reči:
- Situacija može biti gadna, s obzirom da nemamo pojma šta nas tamo čeka. Ali moramo ovaj deo uraditi sami, bar dok ne prodje to vreme. Na nama je sve. Po dolasku ostalih brodova, situacija neće više biti ovoliko neugodna. "Mefistu" će, ipak, trebati tri dana, najmanje. Dotle se strpite...
- Uh... - zastenjao je Hiks najiskrenije - ...do vraga sa "Mefistom"... I "Razbijači" će biti dobrodošli, ma izljubiću ih svih pedeset ako treba, sve njih... Ali da stignu što pre...
- U redu... - Aleksej pokaza rukom ka Sergeju do sebe - ...poručnik Smolenski će vas sada upoznati sa stvarima koje trebate znati... - Aleksej preda reč svom oficiru, u sebi odahnuvši pošto se sklonio sa nišana pešadinaca i svojih ljudi medju kojima nije bilo znakova nezadovoljstva, ali koje je znao tačno do srži i čija osećanja je mogao pogoditi bez greške. Osećali su se isto kao i on, sa značajnom razlikom što je on u svemu ovome ispao kao donosilac smrtne presude. Blitz dočeka Aleksejevo povlačenje, diskretno ga uhvati za ruku i da mu znak pogledom ka vratima.
Stajali su na ulazu u menzu. U trenutku zatvaranja vrata, Blitz planu, ne mogavši da skriva svoje emocije i dalje.
- Kakvo se ovo sranje kuva? Kojoj budali je palo na pamet da šalje ovakvu šaku jada na nepoznati teren u jednom jedinom brodu, bez podrške? Šta se to ovde dešava...?
- Ne znam, stvarno ne znam.... - Aleksej prizna - ... mora da je nešto jako važno tamo, čim nas šalju same, ovolikom brzinom. Valjda misle da je moj tim sa tvojim ukrcanim mekovima dovoljna vatrena moć za taj posao, ali ipak... Predaleko smo. Idemo u sistem koji leži na ivici istraženog dela galaksije i za nama je gomila Federalnih i Carskih brodova, ali tih četrdeset sati predstavlja problem...
- Nema koristi od te smrdljive armade kada mi tamo stignemo sami i rasture nas kao zvečku! Sve što mogu je da posle označe naš grob. Sranje, brale! Nisam dobar u gubljenju! Ne volim ovaj dil, samo jedan vod vodim, jedan! - skakao je u mestu od besa i mahao ispruženim prstom Alekseju pred licem, dok je apsorbciona podloga na podu stenjala pod njegovim teškim čizmama okovanim metalom.
- Možda nas tamo ne čeka veliki otpor... - reče Aleksej, ne obraćajući pažnju na njegovo ponašanje - ... možda je ovo samo trka... Catch the flag... Ovo nisu isplanirale budale, tačno znaju za šta smo sposobni a za šta...
- Aha, kako da ne... - iznervirano procedi Blitz i pritisnu dugme za otvaranje vrata menze - ...jebeš ovo! `oću da čujem šta ovaj tvoj moljac ima da kaže...
Penjući se na podijum, poručnik Smolenski se nevoljno postavio pred nezahvalnim auditorijumom. Loša publika. Trenutak u kojem mu je predata reč nije bio najpovoljniji po njegovo izlaganje i njega i sada je on došao na red da preuzme pažnju ovih, u najmanju ruku rečeno, neraspoloženih individua čiji su umovi bili preokupirani drugim stvarima. Rešio je da stoji i ćuti, dajući trenutke svima da se utisci slegnu. Posmatrao je izdvojenost dve grupe, koja je ipak bila primetna uprkos ovoj misiji koja je pretila da će im povezati živote na način na koji nisu mogli ni da zamisle. Momak sa šarenom beretkom. De Valas. Komedijaš. Privalači pažnju na sebe. Narednik Hiks... Moraću ukoriti Kovalskog što mu je dao svoje oružije. To se ne sme tolerisati. Obojca su van kontrole kada su sa prstom na okidaču. Treba ih držati na oku, na čvrstoj uzici i sa što manje municije. Narednik Li... Sergej se naježi, gledajući okruglo lice sa obrazima koji su se nadimali i skupljali tokom žvakanja, odajući neobičan sjaj kože. Nekultura. Ostali... Oštrim okom on preleti preko pločica sa imenima koje su bile prišivene na grudima njihovih kombinezona. Reno. Dajan. Narednik Dajan. Da li...? Sergej se nasmeši, pošto mu je sinulo. Setio se jednog poverljivog izveštaja Federacije koji je čitao pre par meseci dok je lutao po njihovim bazama podataka. Ilegalno, naravno. Radoznali stidljivi momak. Bezopasna prilika, naizgled. Dvanaest pobeda u svojoj klasi i "egzekucija" pukovnika Kaninghema na Regulusu 5. Iznenadjen sam. Nemaju discipline i ne liče na nešto, ali... Sergej je osmatrao dalje. Sedeći pored Lija, uspravno je držao svoja ledja redov Horošenko, pogleda uprtog pred sobom, lica neprozirnog. Pored njega su sedeli Kovalski, ali nešto opušteniji, kao i narednik Genadij i svojim pojavama odavali elitu Carskih specijalnih pešadijskih trupa. Visoko obrazovani, stručnjaci u svojim poljima delatnosti i svi iz dokazanih vojnih porodica. Svi su počeli svoje karijere pristupvši mornarici i svi su dobrovoljno prešli u DeSPEC, iako gledani sa nipodoštavanjem od viših oficira mornarice zbog "degradiranja", kako su oni zvali taj trensfer iz brodova nazad u pešake. Ali niko im nije osporavao važnost i rizik njihovog posla, uprkos njihovim niskim činovima i retkim misijama. Bilo je malo visokih oficira DeSPEC-a iz jednostavnog razloga. Kratko se živelo u toj jedinici i dok su bili u njoj, to je značio rad na terenu. Nije bilo sedenja i povlačenja olovnih figura na karti, desetinama svetlosnih godina od bitke. Kada bi prešli na neprijateljski brod, svaki je član postajao general. Sve bi zavisilo od pojedinaca. Poručnik DeSPEC-a je u rangu sa pukovnikom mornarice. Ne po godinama, iskustvu, takticiziranju i strategiji, ali po važnosti, da. I više. Ta misao bila je prisutna u umovima skoro svih oficira DeSPEC-a. Sergeja svo to rivalstvo oko činova nije ni najmanje zanimalo. Ako viši čin znači bolja oprema (za istraživanje) i više delova ("Nepoznatih"), pristajem - bila je suština njegovog odgovora na obaveštenje koje je dobio o svom unapredjenju. Situacija je pogodna. Počnimo - pomislio je.
- Izvinite.. Malo pažnje, molim... Dakle... Mislim da bih trebao da upoznam ovde prisutne kolege iz Federacije o nekim manje poznatim stvarima u vezi... faktora... sa kojima ćemo se najverovatnije suočiti -
Sergej je uvek maksimalno nastojao izbegavati reč "neprijatelj" ili bilo koji od onih prideva kojima su mnogi opisivali "Nepoznate". Iako rizikujući život prilikom svakog susreta sa njima, smatrao ih je ništa manje od jednakog "protivnika", drugačijeg da, ali definitivno vrednog poštovanja i divljenja.
- Hmmm... "Nepoznati". Sama činjenica što su nam "poznati" već skoro trideset godina i dalje ne znamo mnogo više nego na početku. Oni su civilizacija robota, veštačka inteligencija i tehnologija u mnogim stvarima za klasu ispred naše. Porekla nepoznatog, svrha njihovih pohoda i delatnosti širom istraženog dela naše glaksije, verovatno i šire, nije do sada utvrdjena. Tendencije ka otimanju ljudskih bića i vršenje nepoznatih istraživanja na njima, kao što svi znate...
Sergej spusti pogled ka zemlji. Nije mu se dopadalo kuda vodi njegova priča.
Vrata se otvoriše i prostoriju udjoše Aleksej i Blitz. Stali su iza svojih ljudi, Blitz naslonivši se na zid i mršteći lice, prekrsti ruke. Sergej nje obraćao pažnju na njih.
- Ne moram vam pričati te stvari, opšte informacije tog tipa su dostupne svom stanovništvu i Carevine i Federacije. To ulazi u domen opšte obrazovanosti. Neću ulaziti u dublji smisao i analizu, već ću pokušati što je bolje moguće informisati vas o onome što bi nas moglo zateći. Mislim da je ovo najbolji način...
Sergej izda glasovnu komandu i intenzitet svetla u prostoriji se smanji za pedeset procenata i iza njegovih ledja na zidu se pojavi titravo beli pravougaonik. Dubok svemir i dvodimenziona projekcija broda čudnog dizajna su se iscrtavali na profilisanom zidu menze. Federalni pešadinci se nagnuše napred i pažljivije osmotriše. Neki od DeSPEC-ovaca takodje. Drugi se odaše svojim grimasama. Znali su o čemu se radi. Kovalski nešto tiho prokomentariše. Snažan glas Sergeja ispuni tamnu prostoriju i nadjača sve druge zvuke. Njegove poniznosti nestade i on se pretvori u samouverenog profesionalca, neprikosnoveni autoritet. Za one sa boljom percepcijom nije mogao pobeći priyvuk arogancije koji mu je obojio glas.
- Brod "Nepoznatih". Klasifikovan kao "šestica". U pitanju je najdetaljniji snimak misije desanta kojim raspoložemo. Ovde vidite protivnički brod iz perspektive broda "Ivan Grozni", koji prilazi letelici sa ledja, nedetektovan. Udaljenost oko dve stotine kilometara, brzina prilaza oko dvanaest kilometara u sekundi. Vidite ispaljivanje projektila i lasera. Procedura probijanja oklopa, kako energetskog i trupnog, precizno gadjanje pogona i nanošenje nefatalnih oštrećenja. Otpor je zanemarljiv, budući da je faktor iznenadjenja od ključnog značaja i u ovom slučaju, apsolutno zadovoljen.
Pred očima Federalnih pešadinaca nenaviknutih na ništa drugo do površina planeta, se odigravao zapanjujći šareni i munjeviti vatromet u dubokom svemiru, nešto što oni nisu imali prilike da vide čak ni na snimcima starih sukoba galaktičkih lovaca tokom ratova pre Saveza. Nečiji uzvik divljenja nasmeja nekoliko DeSPEC-ovaca.
- Sada vidite pojavljivanje desantnih kapsula, "prilepaka". Tu počinje posao DeSPEC-a i na neki nači, tako će izgledati naša misija. Dobro pazite. Skeniranje unutrašnjosti broda, u našem slučaju će biti unutrašnjost postrojenja, je ključni deo misije. Tu sam vodja tima odlučuje da li se ulazi ili ne, u zavisnosti sa tim šta preliminarni podaci govore. Ukoliko je operater loš, oprema ili su "Nepoznati" to predvideli ili pročitali, sve se može završiti fatalno. Dalje... Probijanje trupa. Ulaz. Unutrašnjost broda.
Publika se nagnu još više, usporavajući svoje disanje. Na ekranu je bio mrak, sa blagim titranjem i presijavanjem nekih linija i metalnih delova. Infracrveni uradjaji se uključiše.
- Unutrašnjost, kao što vidite, nije pogodna za kretanje ljudi, zahvaljujući činjenici da sami brodovi "Nepoznatih" ne zahtevaju posadu u ljudskom smislu. Brodovi su potpuno automatizovani, isprepletani kanalima prečnika oko jednog i po metra kojima se kreću roboti najrazličitijih dizajna sa svrhom održavanja brodskih sistema. Kretanje je izuzetno teško a borba još komplikovanija. Još jednom nagašavam, dobri skeneri i informacije su važnije od oružija. Borbu izbegavamo ako možemo. Dalje...
Dešavanja na ekranu se promeniše.
- ...u sredini broda se odstupa od tog pravila uskih hodnika, gde se nalaze prostrane laboratorije spojene hodnicima od kojih je samo jedan vodi do brodske oplate, verovatno radi ukrcavanja ljudskih primeraka, kojih kao što vidite na ovom snimku, iz nekih razloga nije bilo. Medjutim, bušenje trupa i ulazak u brod korišćenjem tog hodnika je izuzetno rizično zbog robota čuvara koji su običino smešteni u blizini istog. Savetujem vam maksimalnu opreznost na takvim mestima. Sam Nikolaj Gerasimovič je poginuo prilikom korišćenja tog hodnika, delimično i zbog činjenice da se do tada nije znalo postojanje robota te namene. Misija čiji snimak gledate, je izvršena bez upotrebe istog. Opet, savetujem vam izbegavanje otvorenog prostora, iako nudi pogodnosti lakšeg kretanja.
- Roboti čuvari, gde su? Imali ih tu na snimku uopšte? - žvakao je lenjo Li, ne dajući se fascinirati lako kao njegovi saborci. Sergej se nije dao provocirati već je nastavio ne obraćajući pažnju.
- Sam broj tipova robota nije utvrdjen, ali su klasifikovali po nameni na nekoliko osnovnih. Pored manjih i raznovrsnih robota za održavanje, postaje i naoružani roboti čuvari, uglavnom sa sistemima za kretanje van broda tipa nogu ili gravitacionih pogona za lebdenje, što je znači da se koriste za skupljanje primeraka prilikom sletanja na planetu. Evo jednog...
U sekundi pred kamerom člana koji je snimao misiju neka crna masa se pojavi poput munje, krici se razlegoše vezom, pucnjevi i vrištanje nekoliko ranjenih ljudi, malo zatim veliki blesak i slika se prekinu. Sve se desilo u dve sekunde, ne dajući vreme pešadincima da shvate o čemu se dešava. Tišina je vladala. Sergej je ćutao. Slika se ponovo pojavi. Prizor je pokazivao nekoliko smrskanih i rasturenih skafandera DeSPEC-ovaca iz kojih se cedila krv i unutrašnji organi, lebdeći u bestežinskom stanju i šireći se svugde okolo. Gomila delova i olupina neke mašine životinjskog oblika je plutala pored trupla ljudi. U olupini, medju nazubljenim kleštima dužine pola metra, ležala je smrskana kaciga jednog od njih. U pozadini je bilo jedno telo bez kacige i glave. Zvuka više nije bilo. Sergej nastavi sa izlaganjem, ne menjajući boju glasa niti izraz lica, pokazujući prstom ka projekciji i na nekoliko sekundi zaustavjajući sliku.
- Nastavak snima drugi član tima. Kao što vidite, ti roboti čuvari su naoružani najraznovrsnijim uredjajima, po pravilu za paralizovanje i zarobljavanje protivnika, dok smo na robote opremljene i oružijem za uništavanja nailazili dosta redje. Servo uredjaje, klešta, "ruke" i bilo šta drugo kod njih sa namenom manipulisanja okolinom se ne računaju dodatno, oni se podrazumevaju kao uvek prisutni.
Projekcija je prikazivala izraz lica jednog od članova tima, čija se kaciga iznutra maglila njegovim ubrzanim disanjem i govorom koji se nije čuo. Gestikulirao je i mahao rukom ka kamermanu dajući mu neke znakove. Projekcija je ponovo prikazala trupla. Li je sve tiše žvakao, sa bojom lica koja je sve više prelazila u zelenu. Sergej se okrenu ka publici.
- Svaki član DeSPEC-a, uključujići i mene, smatra da ukoliko upadne u bezizlaznu situaciju, neka pre bude uništen nego paralizovan i zarobljen. Imajte isti stav o tome, jer vam ne moram reći šta vas očekuje ukoliko im padnete živi u ruke. Savetujem vam da sačuvate neku malu sitnicu za sebe ukoliko dodje do takve situacije...
Smolenski je zastao na par sekundi sa izlaganjem, posmatrajući smrknuta lica Federalnih pešadinaca. Blitz je bio crn poput groba, a Aleksejevo lice je odavalo bes. Do vraga, baš si našao šta da im prikažeš - mislio je - valjda si isekao kraj. Malo stvari su ga doticale u toj meri, koliko gubici ljudi.
Sergej nastavi. Na projekciji, tim je nastavljao sa prolaskom kroz laboratoriju, ponovno provlačenje kroz hodnike. Napetost u publici je rasla. Sergej nije komentarisao, već je zamišljeno počeo govoriti o nečemu potpuno nevezanom za radnju pred njihovim očima. Nije se ni trudio da gleda šta se odigrava iza njegovih ledja, na snimku.
- Do sada nije otkriven razlog niti samo mesto gde prevoze svoje primerke. Iako je to sa prevoženjem samo pretpostavka za sada, moje je mišljenje da je verovatno reč o matičnom brodu, istraživačkoj stanici ili bazi velike važnosti. A ako je to tačno, onda vam je verovatno jasno da bi baš to moglo biti mesto na koje idemo...
Aleksej upade u reč, stojeći u pozadini, skrećući im pažnju.
- Prioritet koji vam ja dajem je, ukoliko nadjemo laboratorije sa decom tamo, spasiti ih. Imajte to u vidu. Zauzianje lokacije je prioritet, takodje.
Skoro niko od pešadinaca nije dao znak da je čuo šta su rekli, gledjući sumanuto napredovanje na snimku, najnapetijih živaca. Nekoliko članova koji su išli ispred kamermana se zaustaviše i mahnuše rukom ljudima iza sebe i zadjoše iza ugla. Bljesci osvetliše i zaslepiše oči publike, blagi potres zaljuljaše projekcju a onda nestade slike. Dve sekunde ksnije, slika se prebacila na kameru broda "Ivan Grozni", koja je snimala kišu krhotina koja ga leti ka njemu i zasipa ga. Broda "Nepoznatih" nije bilo pred njim.
Aleksej se uhvati za glavu. Neko upita šta se desilo.
- Budalo, kako ne shvataš - žvakao je sa gadjenjem Li. Sergej se oglasi ravodušno:
- Ta misija je bila... neuspešna... Samo prodiranje dublje u brod , dolaženja do, opet predpostavka - komandnog dela broda, povlači sa sobom i samouništenje istog, kao i pokušaji zauzimanja celog broda. "Nepoznati" isto kao i mi, preferiraju da ne padnu u ruke svojim oponentima.
Hiks i Li skočiše na noge - Mi idemo u misiju zauzimanja, gospodine? Zauzimanja?
Blitz se stvori pored Alekseja u mraku, izlazeći iz svoje tihe anonimnosti kojom je pratio projekciju.
- Nisu budale, a? - upita Alekseja, misleći pritom na njihov predjašnji razgovor o mentalnom stanju svojih nadredjenih koij su ih poslali na ovaj zadatak, pritom dodajući - ...naravno da nisu kada šalju NAS. A mi treba da glumimo jebene samoubice...
Sergej da naredbu i projekcija nestade a svetlost se pojača, prikazujući mračna lica koja su ispunjavala prostoriju, more besa pomešane sa brigom i poneki staklasti pogled koji je postajao sve ispunjeniji prilivom krvi u oči. Ljudi su ćutali. Sergej, potpuno van tog raspoloženja reče, naglašavajući svaku reč:
- Važno je da svi, ukoliko mogu, pomognu time što će elektronskom odeljenju i meni omogućiti što uspešnije skupljanje informacija iz kompjutera, primeraka tehnologije Nepoznatih i najvažnije, “glava”.
- Glava? - neko upita, ne slušavši do kraja o čemu je reč. Nikome nije bilo do dodatnih naredjenja. I ova su bila dovoljna. Sergejev je polagano govorio.
- Najčuvanija tajna u vezi "Nepoznatih" je to, da se na svakom njihovom brodu nalaze i roboti po izgledu slični ljudima, humanoidne konstrukcije. Nemamo ih na snimku. Sam Nikolaj je prilikom prvog desanta naleteo na jednog od njih i uništio ga, ali tada se još nije znala njihova funkcija i važnost, tako da ga nisu proučili. Za razliku od ostalih robota na brodu, ovi vrše komandne funkcije i njihov broj zavisi od same veličine broda. Nikada nije tačno utvrdjen, uzimajući u obzir da nijedan brod nije bio do kraja osvojen i istražen. I sami ste videli razlog. Ukoliko neko od njih naleti na humanoidnog robota, sa dve ruke, noge i “glavom”, donesite je... Telo nije važno.
Prišavši i nagnuvši se napred oslonjen rukama na sto, sa najvećom ozbiljnošću je objasnio Federalnim pešadincima. Njegove oči su bile oči fanatika u tom trenutku:
- U tim “glavama” nalaze komandni kompjuteri i da se sve važnije informacije o Nepoznatim nalaze samo u njima. Gubitak tih glava je neprocenjivi gubitak. Neprocenjivi!
- Ima li nešto nejasno? - upita Aeksej, želeći da napusti prostoriju i pobegne u izolaciju svoje kabine, daleko od tih lica i pogleda koji su ga posmatrali.
U prostoriji je vladala grobna tišina.
- U redu.... Onda je to sve...
Veliki crni brod oblika kupe je u tišini zauzeo geostacionarni položaj iznad ekvatora planete, druge po redu od centralne džinovske crvene zvezde klase M u sistemu. Nekoliko trenutaka kasnije, na desetine malih izvidjačkih sondi lansiranih sa njega su su krenule na svoje unapred programirane putanje i počele da silaze bliže svom cilju. Razmilivši se po orbiti iznad ledenog planetoida bez atmosfere, počele su da snimaju i skeniraju površinu, pažljivo beležeći sve rezultate. Svaka od njih je posle obilaženja cele planete dolazila u položaj ispod matičnog broda i sigurnom optičkom vezom mu upućivala rezultate svojih uzvidjanja. Posle više uzaludnih krugova , jedna sonda je konačno našla svoj cilj i prosledila vrednu informaciju.
Od broda se odvojiše tri manja tela polusferičnog oblika i usmeriše svoje kretanje ka površini. Posle obilaženja pola planete, na drugoj strani se spustiše na ledom pokrivenom teren izmedju šiljatih vrhova, nekoliko stotina metara daleko od lokacije koju je javila sonda.
Iz letelica iskočiše trinaest ljudi obučeni u skafandere, podeliše se u tri grupe i krenuše ka lokaciji, pažljivo osmatrajući okolinu i držeći svoje oružije spremno za upotrebu.
Na čelu glavne grupe se kretao Aleksej sa poručnikom Smolenskim do sebe i još tri pripadnika DeSPEC-a sa teškim oružijem koji su se kretali u koloni za njim, svako pazeći svoj sektor.
Poručnik Smolenski je posmatrao rezultate svojih senzora. Zastao je na trenutak, očitao parametre na viziru svog šlema i mahnuo Alekseju. Znakovima ruke mu je saopštio da ima potvrdu i pokazao mu je rukom pravac.
Dajući znak svojoj grupi i drugim dvema grupama koje su išle pedesetak metera po bokovima, krenuli su pažljivo napred, ponekad se okliznuvši o led ali pažljivo se balansirajući pomoći raketnih mlaznika. Sila teže je bila skoro tri puta manja od standardne, ali je ipak predstavljala neugodnost.
Skućući velikim koracimai, ne usudjujući se da potpuno iskoriste prednosti svojih raketnih ranaca (kao ni da troše gorivo) i prelete do svog cilja za mnogo manje vremena, grupa je posle dvadesetak minuta konačno sigla.
U mračnoj dubini ledene klisure pod njima je ležala čudna gradjevina.
Tu smo....
Dok su posmatrali kružnu metalnu površinu i četiri čudna pilona oko nje, Aleksej prekinu radio tišinu.
- Lokacija potvrdjena, šaljem tačne koordinate. "Reptili", vreme je za vas... - kratkom naredbom izda informaciju koja u nekoliko trnutaka, prenešena sondama koje su kružile oko planete, stiže do broda. Blitzov glas i "razumem" se prenese sa mesta daleko, sa druge strane planete.
Aleksej i Smolenski su pažljivo stojali na ivici klisure, naginjući se u ponor i pokušavali da ne odronjavaju previše leda pritom. Osmatrali gradjevinu ispod. Sergejev je vršio procenu:
- Ono je verovatno sletište za brodove, možda ulaz u podzemni hagar... Ima najmanje dve stotine metara u prečniku... - Aleksej se složi očitavajući rezultate svojih skeniranja. Sergej je zumirao objekte ispod sebe.
- Ne dopadaju mi se ona četiri tornja oko sletišta. Moguće da su to laseri za odbranu ili sličan uredjaj. Poželjno je da ih uništimo pre ulaska.
Aleksej se okrenu i pogleda ka izlazećem suncu na horizontu. Prizor ga na trenutak zaslepi i ispuni ga osećaj krajnjeg spokojstva. Prelepo... Samo radjanje sunca na ovoj planeti, kao i na svakoj bez atmosfere je dolazilo tiho i bez najave, bez zore i svitanja. U nekoliko sekundi sve je iz mraka prelazilo u zaslepljujuće belilo. Aleksej uguši svoje divljenje. Osluškivao je navigacone pingove koji su se čuli preko mikrofona u kacigi sve većom učestalošću. Sedam jedva primetnih, belih tačkica na crnom nebu su se brzo spuštale i postajale sve veće. Sasvim jasno je razaznao detalje na Federalnim mekovima koji su, uz pomoć svojih raketnih pogona, u niskoj orbiti obišli planetu i sada počeli da koče.
- Blitz, sada otprilike i sami vidite cilj... - poslao im je poruku Aleksej - ...direktno se spustine dole i razvalite ona četiri pilona. Mi smo dvadeset sekundi iza vas...
Pored Alekseja proleteše sedam mekova manevrišući svojim motorima i počeše da se spuštaju u klisuru do svog cilja nekoliko stotina metara ispod sebe. Aleksej zajedno sa svojim ljudima skoči za njima, paleći motore na svojim raketnim rancima.
Gledajući pod sobom i video je mekove kako još tokom pada otvaraju zaštitne poklopce sa svojih orudja i uz zaslepljujuće bljeske otvaraju vatru na gradjevine oko sebe. Četiri pilona su se zgužvala i u tišini srušila pored kružne platforme, prestajući da budu pretnja. Završivši posao za nekoliko sekundi, mekovi su se spustiili na platformu, gaseći svoje motore. Pokrenuše se i počeše da se rasporedjuju.
- Nešto se dešava! - začuo se glas jednog od federalnih pešadinaca.
- Pažnja! Izveštaj! - Blitzov munjevit odgovor usledi.
DeSPEC tim zajedno sa Aleksejom je bio na pola puta do dole kada su primetili kružna vrata ogromnog hangara pod njim kako se otvaraju, odvajajući se na nekoliko manjih trouganih sekcija. Pola mekova se nalazilo na tim vratima i pokušavali su da se sklone, kada se začuše iznenadjeni uzvici preko veze:
- Kog kurc....!?!
- Kontakt! - vrisak sledi Alekseju krv u žilama.
Iz hangara izleteše desetine letećih robota čuvara insektolikog izgleda i proleteše pravo kroz DeSPEC tim u padu, grbući svoja metalna nazubljena tela o njihove skafandere.
- Otvaraj vatru! Pucajte!
- Pokrivaj me, šest sati!!!
Roboti se popeše do samog izlaza iz klisure, a onda se obrušiše u roju na mekove na zemlji i Aleksejeve ljude koji su sada padali pravo u unutršnjost otvorenog hangara. Mekovi otvoriše vatru, dok je Aleksej grozničavo odlučivao šta raditi. Klisura je bila uska, ulaz pravo pod njima, neprijatelj iznad. Bili su izloženi i u krajnje ranjivom položaju. Roboti otvoriše vatru.
-Vraćaju se...... Aaaaaaaahhhh!!!
Dvojca članove tima na pet metara od njega, pogodjena oružijem robota čuvara, su eksplodirala pred njegovim očima, razbijajući pritom formaciju i oštećujući skafandere preživelih.
- Raštrkajte se! Blitz, skidajte ih dovraga! Ovde smo ko glineni golubovi!
Roboti čuvati su neverovatno brzo manevršući, obasipali teškom i preciznom vatrom sve ljudsko u klisuri. Blitzovi mekovi su odgovorili žestoko i pogodili veći broj dronova, pritom trpeći neznatna oštećenja zahvaljujući svojim debelim oklopima.
- AHA! Eto ti ga na!!!
- Crrrrčeeee!!! Jedan za Lija!
Uzvici oduševljenja i žara Federalnih pešadinaca su se prolamali vezom.
- Reno, dva sata visoko, daj bre lansere!
- A šta... MOJ SI!!!... misliš da radim, žuti!?!
- DeSPEC, spuštajte se direktno u hangar i sklanjajte se sa otvorenog! - Aleksej je vikao, dajući Blitzu i njegovim ljudima da obave posao za koji su bili mnogo bolje opremljeni. Nije im trebalo reći dvaput šta da rade. Blitz i njegovi momci su, energično manevrišući svojim mehanizovanim grdosijama, počeli da nanose sve veća oštećenja robotima. Gomile delova i olupina su se prosipale po ledenoj površini. DeSPEC je polako tonuo sve niže.
Aleksej utonu u mrak hangar pod svojim nogama. Sletevši na metalnu površinu on uključi infracrvene uredjaje, podignu oružije u svojim rukama na gotovs i osvrnu se oko sebe. Ogromni hangar prečnika dve stotine metara i dubine najmanje isto toliko je zjapio potpuno prazan. Sekundu kasnije su pored njega počeli da sleću ostali članovi njegovog tima. Poručnik Smolenski se spustio nekoliko desetina metara dalje, skenirajući okolinu.
- Vrata na kraju hangara. Na ovu stranu! - vikao je i mahao rukom. Dajući maksimalni potisak na raketnim motorima, DeSPEC tim se skloni u ulaz jednog strmog hodnika koji je vodio u dubinu ali ne nastavljajući u njega, već samo pažljivo osmatrajući mrak koji je u njemu zlokobno vladao.
Aleksej je slušao ubrzano disanje svojih ljudi preko veze, psovke i komentare o sranju i gluposti. Stajao je na ulazu u hodnik i osmatrao situaciju iznad njega na ulazu u prostrani hangar, na površini. Preko veze su se čuli dolazili krici i uzvici Blitzovih ljudi koji su se maksimalno trudili da eliminišu dronove. Minut i po kasnije eksplozije na površini prestaše i zavlada tišina. Nešto je počelo da pada ka dnu hangara. Aleksejevi ljudi uperiše svoje oružije.
- Momci, situacija je sredjena... - začuo se oduševljeni glas Blitza preko veze dok je spuštao svoj mek pedesetak metara od ulaza u hodnik. - ...i ovo su ti glupi Nepoznati? Tjah... Pojedosmo ih za... - Blitz ućuta ugledavši delove skafandera i truplo jednog DeSPEC-oca u koje je zamalo ugazio velikom mehaničkom nogom svog meka prilikom spuštanja. - ...gubici.... - reče ozbiljno.
- Naredjenja? - pitao je DeSPEC narednik Kovalski. Aleksej je grozničavo analizirao situaciju. Nije mu se dopadala ideja toliko brzog i žestokog otpora na koji su već naišli. Gubici - tri čoveka. Još nismo ni ušli. Sranje. Sranje. Devet plus ja. Uh.... Upita energično:
- Blitz, stanje tvojih?
- Nema gubitaka, samo jedan mek lakše oštećen, ali osim “hramljanja”, sve je OK, cakum pakum! Šta čekamo, kog vraga? Treba da obavimo posao, da ih rasturimo!
- Kasnije... Kovalski, naši...?
Izveštaj nije bio ružičast. Nasuprot Federalnim pešadincima, ostatak Aleksejevih ljudi je bio dobro kontuzovan silnim detonacijama u njihovoj blizini, ali na sreću su im odela još bila potpuno funkcionalna.
Aleksej odluči.
Ostavivši dva meka na ulazu u hangar, preostlali kranuše niz hodnik koji je nekako uspevao da primi metalne grdosije impozantnih dimenazija, koje su se gegali sa upaljenim reflektorima i strugali svojim nogama po tlu. Za njim su išli desantni specijalisti, čuvali im ledja i proveravali manje otvore.
Sranje. Zgrozi se Aleksej gledajući svoj skafander dok je hodao u sredini kolone. Bio je isprskan krvlju njegovih ljudi koji su bili pogodjeni tokom pada. Gadno mesto, gadan početak, stresao se od jezivog mraka koji je gutao kolonu ljudi i mašina pred njim. Ježio se od misli šta će možda naći tamo.
Poručnik Smelenski ubrza hod i stigne Alekseja.
- Ne dopada mi se ovo. Još nema nikakvih informatičkih ili energetskih vodova po ili u zidovima oko tunela, niti bilo kakav priključak na koji bi mogao da prikačim opremu. Senzori ne odaju magnetnu niti elektronsku aktivnost. Sve je mrtvo...
Aleksej je slušao ali nije komentarisao.
- ... i.... promena naše visine je zanemarljiva... ali... - Sergejev glas je odavao zbunjenost - ...detektovao sam povećanje sile teže za dva procenta i samim tim, veću koncentraciju gasova. Gravitacija raste na kub, ne na kvadrat...
Aleksej zastade i zamisli se. To ne zvuči logično.
- Imaš li objašnjenje?
Sergej je ćutao... Možda je oprema oštećena?Nemoguće!
- Kontakt!
Odjednom Federalni mekovi isred njih otvoriše vatru i tunel poče da se trese. Šrapneli i komadi su leteli nekoliko trenutaka, da bi malo zatim kolona nastavila dalje niz hodnih. Prolazeći pored dve olupine robota čuvara paukolikog oblika i veličina VW Bube, koji su sada bili zgužvana gomila metala, jedan DeSPEC sa strahopoštovanjem zaobidje dotične dok Smolenski isčeprka par delova njihovog upravljačkog sklopa i ponese ih sa sobom, usput ih zagledajući. Ljutit glas narednika Hiksa na vezi je psovao:
- Izveštaj: Gubim elektrolite iz prokletog servo uredjaja, donji torzo, leva noga! Kršina! Kanta!
- Izgleda da obuka Federalnih pešadinaca ne uključuje obogaćivanje fonda psovki... Psuješ ko amater... - procedi jedan DeSPEC, prigušujući glas i pokušavajući da ostane anoniman.
Na to dobi kratak sočan odgovor redova Lija koji je išao na čelu kolone u svom meku.
Kolona se zaustavila i ljudi sedoše da se odmore. Aleksej i Smolenski nastaviše do čela kolone. U pitanju je bilo račvanje tunela na više manjih otvora i velika sigurnosna vrata u nastavku tunela, zatvorena.
- Otvori su premaleni za mekove. Previše je rizično za samostalan ulaz. Poručniče...? Sergej klimnu glavom. Mekovi stadoše u odbrambeni stav dok je poručnik Smolenski iz svog ranca pustio nekoliko automatizovanih insektolikih izvidjača koji jurnuše svaki tražeći svoj put u malim hodnicima, provlačeći se kroz najmanje otvore i bušeći rupe kroz tanke metalne zidove. Četiri minuta kasnije, Smolenski je na svom viziru dobio sliku situacije sa druge strane sigurnosnih vrata. Stigli smo na pravo mesto, sa uzbudjenjem pomisli Sergej dok je gledao detalje. Viknuo je:
- Čisto! Otvaranje, obe strane i napred, ogromno je...
Obaveštenje je preneseno ljudima. Mekovi razvališe vrata svoji sekačima i u munjevitoj akciji uletoše u prostranu salu. Laboratorija. Desantni specijalisti se raštrkaše u šumu providnih sfera i cilindara ispunjenih tečnošću, u kojima ovog puta nije bilo nikakvih oblika života.
- Ehej, ovde je tesno....
Mekovi su pokušali da ih prate, usput nespretno rušeći i razbijajući neke od cilindara, pre nego što su shvatili da je bolje da ostanu gde jesu i puste DeSPEC da se kreće. Kratak rafal jednog meka je osvetlio mrak prostorije a zatim se začuo uzbudjen glas na vezi:
- Ovde Hiks, overih jednog kopnenog!
DeSPEC članovi pregaziše preko razmrljanog trupla robota na podu i nastaviše izvidjanje laboratorije. Jedan DeSPEC i Smolenski se zadržaše kod olupine. Hiksov mek je stojao pored skenirajući okolinu.
- Ala ga razmaza - prokomentariše DeSPEC - da nisi malo preterao sa izborom kalibra?
- Ma neeee, šta mogu kada sam darežljiv! - Hiks se smejao. Smolenski je čeprkao olupinu.
- Do vraga! - opsova - Kakva propuštena prilika, kakav gubitak! - Tišina vas dvojca! Poručniče Nikolajeviču, javite se... Ovo su ostaci komandnog robota humanoida ali skoro ništa nije ostalo - ljutito je rekao.
- Sačuvaj šta možeš i nastavite sa istraživanjem okoline. Dodatna opreznost. Komandni robot znači i roboti čuvari u okolini - podsetio je. Smolenski sakupi sadržinu prosute lobanje i stavi je u analizator.
Prostorija je bila izuzetno velika, skoro kao hangar i nije se video drugi kraj od svih silnih komora. Možda ih je bilo čak i hiljadu, ali do sada nisu našli ništa u njima. Aleksej je išao sa dvojcom svojih ljudi, pažljivo zagledajući i iskačući izmedju svake komore sa oružijem na gotovs, zagledajući nepoznate mehaničke uredjaje i servo mehanizme koji su bili prikačeni na plafonu prostorije, nekih 5 metara iznad njihovih glava. Maglovita sećanja, slutnje, nejasne slike i nedefinisani osećaji su se odjednom pojavili u njemu. Nekakav čudan osećaj nostalgije mu je prožeo celo telo. Spustio je oružije, prišao jednom cilindru i dotakao ga rukom. Jednom davno sam ovde i ja....
- Jeste li u redu, poručniče? - probudi ga glas poručnika Smolenskog iza njega.
- Jesam, nastavite... - Aleksej se okrenu i ovlaš pogleda Sergeja iza sebe.. Tri DeSPEC-a su klečala na nekoliko metara od njih u odbrabenom gardu. Stezali se drške svojih napadnih pušaka i mitraljeza i pomerali nervozno svoje glave, osmatrajući situaciju i očekujući napad iz svih pravaca. Sergej je odudarao, stojeći visoko uspravljen, sa analizatorom u rukama na kome su se očitavali rezultati. Oružije mu je mlitavo visililo na kaišu, malo ispod lakta ruke. Alekseja zapanji njegova opuštenost i nezainteresovanost u ovom trenutku opasnosti.
- Pokušavam da analiziram ovo što sam izvukao iz komandnog... - promrmlja Sergej samo da bi prekinuo tišinu, ni ne gledajući analizator. Pogled mu je bio prikovan na Aleksejevo lice. Previše intenzivno. Previše jako. Poluprozirni viziri, teški skafanderi, ništa od toga nije sprečavalao tu probojnu moć.
Koliko duboko možeš dopreti u čoveka tim pogledom? - naježio se Aleksej. Osećao se otvoren i nezaštićen, kao na otvorenom bez zaklona, izložen pogledima i nišanima grabljivca. Da li...?
Sergej je zagonetno ćutao i posmatrao, proučavao. Kao uvek, sa svim u svom životu.
Ti znaš - Alekseju konačno sinu.
Sergej kao da je pročitao tu misao kao tajni znak i spusti pogled na analizator. Njegov zadovoljni glas je bio glasan i razgovetan dok se okretao i odlazio:
- Nastavljam pretraživanje prostorije - delujući nelogično sa tom izjavom zbog sve svoje pažnje usmerene na instrumenta u svojim rukama koji je vršio analizu ostataka robota a ne prostorije, dok je jedan DeSPEC koji je krenuo za njim brinuo se o sigurnosti obojce.
Aleksej je gledao za Sergejem i njegovom neshvatljivom pojavom dok ovaj nije nestao u mraku.
Znači, nekako se saznao. To objašnjava tvoje ponašanje svo ovo vreme, taj tvoj pogled, uzdržanost, sva čula uvek ispitivački usmerana na mene svaki put kada si u mom prisustvu. Nije važno, sada kada znaš više nije važno - Aleksej ponovo pogleda u prozirnu kapsulu pored sebe i namršti se - Znači, provodio si svo vreme posmatrajući me kao kunića, proučavajući me. Isto kao ovi robotski skotovi. Do vraga. Dosta sa ovim.
- Izveštaj! - viknu Aleksej, davši znak rukom svojim ljudima i krećući se dalje u prostoriju.
Preko veze su se čule prozivke članova i potvrde o proveri terena, kao i o otkrivanju krajeva laboratorije i više drugih ulaza. Blitz je izdavao komande i uputstva svojim ljudima da kako da zaobilaze cilindre i kreću se ivicama laboratorije.
Tajna
Sergej je lagano hodao i pritiskao dugmiće na organskom analizatoru u svojim rukama. Glasovi preko veze su podnosili izveštaje i davali obaveštenja, ali to mu nije dopiralo do svesti. Povremeno bi podizao pogled pred sebe i video DeSPEC-a kojeg je uzeo za pratnju i koji je pazio na okolinu. Smolenski se zajedno sa svojim čovekom nalazio okružen ostalim ljudima iz DeSPEC-a, dok su mu negde niza ledja i sa strane na većoj udaljenosti bili Federalni mekovi. Nije bio izložen opasnosti a i da jeste, tome ne bi pridavao veću pažnju.
Ostavi borbu i uništavanje ostalima - bio je njegov moto prilikom misija. Čak je i prezirao puku silu i razaranje kojim se DeSPEC odnosi prema svojim protivnicima. Njihovim uništavanjem ne dobijamo ništa, ne saznajemo ništa. Mnogo više ga je interesovalo skupljanje i proučavanje tehnologije Nepoznatih i njih samih. Što je jedna te ista stvar - kao što je bezbroj puta konstatovao. Nestrpljivost je u njemu rasla dok je iščekivao rezultate analiza koje je vršio. Fragmenti mozga komandnog robota. U mojim rukama. Sveži... Ta misao ga je opijala. Stvar neprocenjive vrednosti, sam dragulj tehnologije te nepoznate rase. Konačno njemu na raspolaganju. Oštećen je... Mnogo... Šta bih dao da je ceo... Samo to... Ali ipak, i iz ovoga se može nešto naći... Ali u isto vreme, pažnju mu je privlačila isto tako fascinantna tema - poručnik Nikolajevič, njegovo ponašanje tokom misija. Sergej je bio uzbudjen kao dete u poslastičarnici sa neograničenim kreditom za kupovinu. Ali i ljut na sebe jer nije u stanju da prati sa potpunom pažnjom obe stvari koje ga toliko privlače i interesuju, ali koje su se baksuzno dešavale u isto vreme. Jedna stvar trpi od druge i to mu se nije dopadalo.
E, poručniče Nikolajeviču. Vas je uvek interesantno gledati kada ste u blizini Nepoznatih. Vaša veza sa njima je čvršća nego što sam i ja mislio u početku.
Analizator u njegovim rukama je polagano radio, još uvek kompletirajući izveštaje i tako mu dajući vreme da usresredi misli da njegovu drugu strast.
Pitam se šta bi vaši ljudi mislili o vama da znaju ono što ja znam. Vodite ih u misije uništavanja tih istih mašina u čijem ste zarobljeništvu bili vi sami. Vaše prisustvo u DeSPEC-u nije neobično. Vaši motivi su razumljivi. Držali su kao primerak za eksperimente. Imali ste sreće pa ste preživeli pre nego što su počeli da vas istražuju. Ili možda i jesu... Šta li su vam radili? Možda baš to i čekam kod vas, da u jednom trenutku, samo u sekundi, date neki znak i pokažete to, da se odate. Mora da postoji nešto. Ne možete biti toliko dugo u jednoj od takvih komora bez posledica po telo i psihu...
Negde u dubini svesti Sergeja, postojala je želja da istraži i otkrije baš te posledice. Makar to uključivalo seciranje Alekseja. Radoznalost- mislio je Sergej - napredak nauke. Znanje i razumevanje. Bez toga, ni puko spašavanje dece iz laboratorija, vaše spašavanje nje bilo od koristi.
Analizator u njegovim rukama je prijavljivao kraj preliminarnih analiza. Oho! Sergeju se oči zacakliše dok je čitao redove na displeju.
Istina
Aleksej je stigao do drugog kraja prostorije. Stajao je naspram vrata visine dva metara. Kleknuo je i dao znak dvojci svojih ljudi da ga pokrivaju. Počeo je da prebire po svojoj opremi u potrazi za sekačem metala, kada je primio poruku od Smolenskog. Glas mi je bio isprekidan ubrzanim disanjem:
- Poručniče, ovi mozgovi nisu samo kopije ljudskih kako sam zaključio....
- Nego šta? - zastanu Aleksej sa sekačem u ruci.... DeSPEC-ovci pored njega su se utišali i obratili pažnju na razgovor u toku.
- Ovi mozgovi.... analiza pokazuje sklop ćelija u klasi sa ljudskim... potpuno poklapanje u strukturi... u njima se nalazi ljudska DNK.... ovo jesu ljudski mozgovi.... ili su to barem nekada bili...
Alekseju ispade sekač iz ruke. Sa mukom se obuzda da ne povraća. DeSPEC-ovac pored njega je čučnuo kao ukopan, a onda se blago zateturao od uzbudjenja. Komentari zgražavanja i besa DeSPEC-ovaca i Federalnih pešadinaca se prolomiše vezom. Svi su čuli razgovor na otvorenoj vezi i svi su sada znali.
Aleksej je pokušavao da obuzda lavinu emocija u sebi. Pažnja njegovih ljudi je bila usmerena ka njemu, očekivali su da hladne glave proceni situaciju i izda naredjenja.
Smolenski se ponovo oglasi:
- Poručniče, verovatno nije vreme ni mesto, ali imam jednu teoriju, možda je trebate čuti. Svi znamo Istorijski paradoks. Ni Federacija ni Carevina ne znaju ništa o svojoj prošlosti i poreklu pre nulte godine, ali obe su potvrdile da smo potomci kolonizatora iz svemira. Šta ako su ove... mašine.... istrebile naše kolonizatore i druge kolonije? To bi objasnilo činjenicu da nismo otkrili nikoga u svemiru... Postoji velika mogućnost da su sami naši kolonizatori stvorili ove robote ali je nešto krenulo naopako pa su platili svojim glavama... Ili mozgovima...
- Kako god bilo..... mi ćemo istrebiti ovo.... sve do poslednjeg - Aleksej je čuo svoj glas. Nije mogao da veruje da taj bes govori iz njega. Prvi put od kada je nosio u misiju, pade mu na pamet da upotrebi bombu koju on nosi, koju nosi svaki zapovednik DeSPEC tima prilikom stupanja na teritoriju Nepoznatih - minijaturnu nuklearnu bombu, oružije za poslednji, očajnički korak. Možda ona mala sitnica za svaki slučaj o kojoj je pričao Smolenski na brifingu. Bomba mu je bila u rancu na ledjima i došlo mu je da je ostavi uljučenu i napusti mesto, zanemarujući naredjenja o zauzimanju ovog mesta.
Bez ikakvog upozorenja se začu pucnjava i detonacije na ivici laboratorije desno od Alekseja i prekinuše mu tok misli. Veza se ispuni kricima i izveštajima o statusu. DeSPEC Kovalski se drao u mikrofon probijajući uši svima:
- Odakle se ovaj pojavio!?! Podrška, dajte bre podršku ljudi, pravac dva!!! Odmah!!!
Škripa metala i svetleći meci su se odbijali od zidova prostorije, desetine snopova reflektora i lasera su počeli da presecaju unutrašnjost, osvetljavajući dim koji je sve više ispunjavao laboratoriju.
- Ok, djubre, svi na zemlju! - začuo se narednik Hiksa preko veze. Dve sekunde kasnije mekovi sa drugog kraja prostorije, zahvaljujući vizuelnoj vezi preko kamera svojih saboraca, otvoriše vatru u pravcu borbe. Pancirne granate počeše da razbijaju laboratorijsku opremu, sfere i cilindre, leteći sa jednog kraja laboratorije na drugi i cepajući svoje ciljeve na drugoj strani. Tečnost se prosu iz razbijenih kanistera, pršteći i prolivajući se daleko u uslovima slabe gravitacije. Aleksej je pokušavao da kontroliše situaciju:
- Svi neka ostanu na svojim mestima, na zemlji! Neka mekovi obave posao! Blitz, obuzdaj svoje ljude, nismo svi ovde legalne mete!
Nije stigao da podigne pogled sa poda prostorije i gledanja u izveštaje o kontroli vatre i položaju ljudi koji su leteli preko njegovog vizira, kada je čuo uzvik jednog od DeSPEC-ovaca iz svoje pratnje:
- Ispred, pazite!
Nešto ga je oborilo i prikovalo na zemlju. Krajičkom oka je Aleksej video DeSPEC-a pored sebe kako otvara vatru, pucajući opasno blizu njega. Osetio je kako mu skafander škripi i stenje pod ogromnim opterećenjem koje trpi. Nekoliko oštrih bljesaka mu je sevnulo pred očima a onda je usledeo jak udar i gomila metala i elektronike koja se razletela u komadima, svugde oko njega. Aleksej se ošamućeno pridignuo rukom, videći DeSPEC-a koji mu je čuvao ledja kako pritrčava ka njemu, rešetajući robota čuvara kojeg je preciznom vatrom skinuo sa svog zapovednika. Drugi DeSPEC je iz svojeg rotirajućeg mitraljeza tapacirao zid pored metalnih vrata pred kojima su stajali. Na napola izvaljenim vratima su virili pipci jednog robota čuvara i grčili se, gužvajući metal oko sebe, dok su dim i varničenje maksimalno smanjivali vidljivost.
DeSPEC pored Alekseja pade na zemlju, pogodjen laserskim snopom koji se prolomio iz procepa na vratima. Mitraljezac pored Alekseja sputi svoje oružije, napravi brz potez rukom i baci nešto u prorez koji je zjapio na vratima. Viknu gromoklasno a onda se baci u zaklon:
- Stiže!
Bljesak i potres se prolomio, dok je stvoreni natpritisak lomio preostale sfere. Pucnjava se utišala, još poneki snop lasera je topio rupe na zidovima prostorije pre nego što su i mekovi prestali sa svojom žetvom. Aleksej je ležao na zemlji i pokušavao da se uspravi. DeSPEC na zemlji pored njega koji ga je spasao od robota čuvara i koji je zatim bio pogodjen laserom se grčio i krkljao. Aleksej ugleda rupu prečnika nekoliko milimetara na njegovom grudnom oklopu, mlaz krvi je curio napolje a vizir mu je iznutra bio skroz krvav.
- Ranjenik! - dreknu Aleksej i pritrča mu, kleknuvši pored njega i onda zbunjeno zastanu. Ovo se ne bi trebalo desiti! Integritet skafandra je bio ugrožen, vojnik bi trebao biti mrtav odavno, čim je bio pogodjen, skroz razmazan. Gustina gasova je porasla - zaključi Aleksej, dok je zaptivao rupu na skafanderu, ne znajući niti mogavši išta drugo da radi. Nije bilo spasa za momka koji je spasao Aleksejev život. Gušter - pomisli Alekse i oči mu zasuziše za najmladjim članom svog tima, nedavno primljenog i još ne uključenog u njihovo izolovano društo.
Iza njega je dotrčao DeSPEC koji je bacio bombu, puneći svoje oružije. Malo zatim se pojavio i poručnik Smolenski, šantući jednom nogom koja je bila ofarbana u crveno.
- Imamo atmosferu! - uputi mu Aleksej usmeravajući svoje misli na odlučivanje šta dalje.
- Znam. Ne bi bio živ da je drugačije, skafander mi je probijen, ali se skrpio na vreme. I gravitacija je mnogo jača - reče obuzdavajući bol u ranjenoj nozi. Imao je zapanjujuću samokontrolu u stresnim situacijama - ...to nema smisla - dodao je - apsolutno nikakvog smisla... I gde su svi primerci, zašto je ova laboratorija prazna...
Nešto veliko je krčilo put kroz krhotine, a onda je stalo na pet metara od njih. Blitz. Njegov izgreban i izrešetan mek je bio jadan prizor, deo oružija mu je bio uništen dok su elektroliti šikljali iz njegovih servo uredjaja. Pokazivao je rukom kroz vizir kokpita, pokazujući da ima problema .
"Ah.... zrrrr....krrrrr...sada j..... bolj... Ok, valjda će da potraje...” - začu se zatim - ...veza mi je sredjena, veoma sam sjeban, pola mojih ljudi takodje. Ovde nema nikog i ničeg osim ovih smrdljivih zlotvora. Doduše, sada ih je mnogo manje nego pre našeg stupanja na scenu, ali... Predlažem da zajebemo sve ovo i da se izvlačimo dok smo živi.... - nagla promena u njegovoj želji za borbom je odavala kritičnost situacije.
Smolenski je lepio dodatne nepropusne zakrpe preko rupa na svom skafandru koje su bile jedva dovoljno male za samozaptivanje. Aleksej je pokušavao da vidi šta će. Ova misija se pretvorila u fijasko, nismo ništa uradili od onoga što je trebalo. Niti ima ničeg, niti ćemo uz ovakav otpor i gubitke zauzeti išta...
Blitz viknu napaljeno, dok je njegov mek krenuo da manevriše:
- Onaj mali jebač.... držite ga, slepci jedni!!!
Aleksej se brzo okrenu i na dva metra ugleda nešto čoveku nalik kako iskače iz senke jedne od sfera, poput aveti, munjevito protrčava pored njih i uskače kroz poluotvorena uništena vrata. Za njim poletoše granate Blitzovog meka, bušeći i uništavajući metal.
- Stanite - viknuo je Sergej - to je komandni robot! Ne pucajte!
Pre nego što su shvatili šta radi, Aleksej potrča za njim i uskoči kroz vrata, jureći koliko su ga noge nosile. Uzbudjeno se drao u mikrofon:
- Dvojca najbržih zamnom! Blitz, ostavi par ljudi da čuvaju povratni put do hangara, a ostali neka se evakuišu! Prekidamo misiju, povlačimo se! Hoću samo ovog celog, da nam objasni neke stvari!
Smolenski je pokušao da trči, ali se uz bolan krik stropoštao na zemlju. Vezivao nogu i zaustavljao oticanjej gasa kroz ponovo otpivenu rupu i vikao:
-Prokleta kost, razbijena je... Poručniče, uhvatite ga celog, nemojte ga uništiti! Ne gadjajte glavu! Uništite telo ako treba, ali glavu sa mozgom ne gadjajte! Donesite je... molim vas!
Smolenski nije mogao da se kreće, ali je DeSPEC mitraljezac odmah potrčao za Aleksejem. Blitz se besno drao:
- Ej budalo... Ne mogu da te pratim sa ovom grdosijom kroz te rupe! DeSPEC, ima li nekog ko može da trči, javite se... - Tišina. Nekoliko odgovora je usledilo zatim, ali samo odajući teža i lakša ranjavanja. Niko nije bio u stanju da ispuni naredjenja.
- Majmune jedan napaljeni... sam ulećeš tamo.... - režao je Blitz besno, pritom grozničavo razmišljajući. Došlo mu je da iskoči iz sopstvene kože, da napusti oštećeni mek koji je bio na kraju operativnosti i da potrči za njim kroz taj izrešetani vijugavi tunel ali se obuzda. Izda naredjenja dok ga je veza još služila.
- Reno, javi “Alfi” da se povlačimo, neka nas pokupe na izlazu! Dovucite i one jebene desante kapsule, trebaće nam za svaki slučaj! Svi koji imaju ispravne mekove neka dodju u laboratoriju i pokupe preživele, a onda neka ih evakuišu što pre mogu! Reno, Dajan, to se odnosi i na vas dvojcu gljiva, napuštajte hangar i dovlačite vaše metalizirane guzice ovamo!
- Razumem, šefe! - dobi odgovor preko veze - ...ja stižem, ali Dajan ostaje na poziciji u hangaru, njegov mek više ne može da se kreće.
Blitz je besnio udarao pesnicom po kokpitu svog meka, psujući do nebesa.
Aleksej je jurio kao sumanut kroz hodnik, pokušavajući da zauzme pogodnu poziciju za otvaranje vatre. Ali robot je djavolski brzo trčao, nestajući iza uglova hodnika pre nego što bi se izložio dovoljno dugo kao meta Aleksejevoj napadnoj pušci. Mašina humanoidnog oblika je poznavala puteve i bolje se snalazila od Alekseja kojem je trčanje u punoj opremi i skafandru u lavirintu isprepletanih, tesnih hodnika postajalo sve teže uprkos slaboj gravitaciji i endoskeletu koji mu je pojačavao snagu.
Aleksej nije znao koliko dugo ga je jurio pre nego što su vijuganja i grananja hodnika prestala i on izbio u prav osvetljen tunel. Na drugom kraju tunela stotinu metara niže, videla su se poluotvorena mehanička vrata kroz koja je blještala svetlost. Na pola puta ka kraju hodnika i vratima, ocrtavala se silueta robota koji je trčao pokretima sličnim mačijim.
Aleksej zastanu da bi došao do daha a onda podignu oružije, podesi režim vatre svojim palcem i nanišani. Stomakom mu proleti čudan osećaj. Toliko liči na čoveka! Aleksej se strese od pomisli da će pucati i uništiti tog stvora sa ledja, toliko nalik ljudskom. Nikada nije koristio oružija na takvom cilju. To je samo mašina! Aleksej zadrža dah na tren i povuče obarač. Pet svetlih linija se pogodiše crnu siluetu i pet zrna se zabiše u metalna leđa robota, detonirajući i cepajući njegovu konstrukciju. Robot pade na zemlju, otkinutih ruku i torzoa dok su se noge još koprcale.
Aleksej pritrča.
Glava humaoidnog robota, pokrivena reflektujućim srebrnim vizirom se klatila na poluuništenom torzou. Ruke i jedna noga su ležale pored, dok je druga noga grčila se i savijala, škripeći pritom. Neka tečnost je bila prosuta okolo, presijavajući se u svim bojama pod jakim osvetljenjem hodnika.
Aleksej, do nekoliko trenutaka ranije ispunjen mržnjom i željom da je uništi, sada je bednu olupinu gledao skoro sa sažaljenjem. Nema vremena, požuri - instinktivno naredi sebi.
Uperio je oružije u vrat robota sa namerom da mu sledećim rafalom otkine glavu, kada se torzo zatrese. Aleksej se instinktivno odmakne. Na njegovo zaprepaštenje, glava se odvoji sa delom metalne tvorevine nalik kičmenoj moždini, pruži duge noge i odskoči od ostatka torzoa, poprimajući oblik škorpije ili pauka.
- Šta kog... - dreknu Aleksej i ispali još jedan rafal u pravcu cilja, no “glava” izbegnu isti penjući se uz zid i zavlačeći se iza cevi na plafonu. Koristeći zaklon, munevitom brzinom nastavi niz hodnik bežeći od Alekseja, koji je besan i šokiran prizorom praznio svoje oružije na instalacijama hodnika, trčeći za svojom metom ali ne uspevajući da je pogodi. Paukolika mašina je bežala neuporedivo brže i odmakla je daleko ispred.
Nešto zakloni svetlo na kraju tunela, pojavljujući se na vratima.
Aleksej zastade, cedeći pljuvačku u skafandar. Na kraju hodnika se videlo kretanje i svetlucanje. Aleksej zumira prizor pred sobom optikom ugradjenom u svojoj kacigi. Kog vra... Aaaaaaa! Talas panike ga udari u stomak poput meteorita kada je shvatio u šta gleda. Pauk je bežao, krećući se ka rulji robota čuvara koja je počela da se pojavljuje iz mračnog kraja hodnika, grebući i ubrzavajući ka njemu poput nezadržive lavine.
Aleksej je stajao kao ukopan a onda instinktivno ispali rafal na njih bez nišanjenja, okrenu se i poče da beži nazad dva puta brže od tehniče izvodljivosti njegovog odela. Zamičući iza ugla, grabio je granate sa svog pojasa, aktivirao ih i bacao za sobom na putanji kretanje rulje koja ga je progonila.
- DeSPEC, ima li koga, treba mi pomoć!!! - pokušavao je da uspostavi vezu preko radija, derući se izbezumljeno. Radio je ćutao. Slagao je misli u svojoj glavi, tresući se silovito i udarajući o ivice tunela dok je sumanuto bežao. Sranje... ja sam proganjao... a sada mene oni... jure... Proklinjao je tu promenu uloga od lovca do plena za manje od minute. Kao kroz maglu, jureći mrakom ovog košmarnog sna u koji je uleteo, nekako se prisećao puta kojim je došao i pokušavao da se vrati nazad u laboratoriju.
-Aaaaaaa!!!
Iza ugla pred Alekseja iskoči DeSPEC mitraljezac i uz poklik umalo izrešeta Alekseja.
Aleksej za malo dobi srčani udar. Na sreću, nije imao vremena niti prisebnosti duha da puca na priliku koja se stvorila pred njim. Stajao je gledajući ga, pokušavajući da mu se seti imena. Vizir mu se maglio iznutra i kašljanje mu je potresalo telo dok je bezuspešno pokušavao da dodje do daha.
DeSPEC spusti oružije, još uvek pod prilivom adrenalina.
-Izvinite - mitraljezac se oglasi dubokim glasom - ovde... je čisto....
E, sada će da mi se napije krvi na prekom sudu zbog ovog, gle ga što se šokir`o sav jadan... zabrinu se mitraljezac Aleksejevim stanjem. Skrušeno upita:
-Šta naredjuj...
-Ma trči koliko god te noge nose!- dreknu Aleksej na njega.
Ne stajući da mu objašnjava, Aleksej ga zgrabi za odelo i povuče za sobom pritom kidajući sa njega granate i bacajući ih za sobom jer je odavno potrošio sve svoje. Jebote patak, ala se poručnik usr`o, nikada ga nisam vid`o ovako izbezumljenog. Gadost je u vazduhu i to ne zbog mene! - mislila je ljudina sa mitraljezom, za dve glave viša od prilike koja ga je vukla za sobom.
Stigavši u blizinu laboratorije, Aleksej konačno dobi vezu sa ostatkom jedinice.
Glas Federalnog pešadinca - redova Dajana je uz jako krčanje govorio:
“Izvukli... krrrrr... DeSPEC preživele.... je... prekasno..... brod Nepoznatih se spušta u hang... krrr... Crawler, povlači... da ih zadržimo, Reno se katapultirao, Li je pokušao isto al... nema druge.... ovo je jebeno najveći i najružn.... ahhhhh... uštekan sam... krrrrr... katapultir...... krrrrrr.....”
Aleksej se zaustavi. Mitraljezac pored njega je pokušavao da dodje do daha, pridržavajući svoje masivno oružije i unezvereno očekujući naredbu od Alekseja. Aleksej nije znao šta da rade. Hangar je odsečen, problem, problem - buncao je Aleksej u sebi - Rulja za nama, rulja ispred!
Snop svetlosti ih osvetli, neko se kratao njima. Mitraljezac uspravi oružije, Aleksej takodje. Bio je to Blitz.
- Jebena budalo herojska, sam da odeš tamo, sada još imamo i hordu jebača u hangaru i više nikakvu odstupnicu! - drao se Blitz sa deset metara, dovoljno jako i razgovetno da su ga čuli i bez radio veze - ...ostao sam u laboratoriji koliko je bilo moguće, ali će i tamo početi da nadiru za par minuta...
Aleksej je iskašljavao i brljavio unutrašnjost skafandera, gledajući oko sebe.
- Znam, čuo sam. Ima li još nekog ovde, gde ti je mek?
- Nema nikog, samo nas trojca srećnika. A prokletinju sam napustio, crko mi je, previše je iskrvario... Šta sad, jesi li našao tamo neki drugi izlaz u toj tvojoj glupoj solo šetnji!?!
Aleksej odmahnu glavom:
-Jok. Da stvar bude gora, naljutio sam jednog komandnog, pa sada odatle dolazi rulja da me linčuje.
- Šta, nisi ga ulovio...? Mamicu mu... Sve ovo zbog... Ničeg??? Kako...??? - Blitz popizdi poput vulkana u sekundi.
- Duga priča. Gadna je situacija, gadna! Moramo da se sklonimo odavde - viknu Aleksej i rafalom razvali metalnu rešetku na podu hodnika. Ispod hodnika su se nalazili uzani tuneli sa cevima, informatičkim i energetskim vodovima. Krećući se pognuto, krenuše ne znajući kuda idu, nastojeći da se udalje sa puta kojim će proći roboti u poteri. Da mi je sad ovde Smolenski sa svojom opremom, on je stručnjak za ovakve situacije i praćenje ovakvih instalacija - Aleksej je žalio.
Dugo su hodali isprepletanim hodnicima, nastojeći da prave što manju buku i pokušavajući da idu ka površini. Hodnici su uprkos tome imali blagi nagib na dole što je zabrinjavalo Alekseja. Polagano, to više nisu bili tuneli ispod hodnika za kretanje već izolovani kanali za instalacije i vodove.
Napraviše kratku pauzu. Aleskej sede i nasloni se na cevi, proveravajući šaržer u svojoj napadnoj pušci. Osetio je bol u grudima i toplinu. Njegova amajlija, srebrni novčić koji je nosio zajedno sa identifikacionim pločicama oko vrata je tokom sve ove ludačke jurnjave nezgodno se namestio i usekao se u kožu. Rana verovatno krvari - zaključi nezinteresovano Aleksej, brinući o mnogo ozbiljnijim stvarima trenutno. Novčić ga ipak podseti na dane njegove mladosti, kada ga je dobio. Bio je to jedan od novčića iz kolekcije Nikolaja Gerasimoviča koje je on davao onima čije je živote spasio. Nikolaj - pomisli Aleksej. Osećaj ponosa i snage mu i ispuni bolno i iscrpljeno telo. Otac svemirskih siročića. Mene. Moj spasitelj. Šta li su samo pisali i pričali o njemu - naljuti se Aleksej pri toj pomisli - Ma šta trabunjali o njegovom doprinosu ovom čovečanstvu, on je meni dao moj život pre 28 godina kada me je izvukao sa jednog ovakvog mesta, iz laboratorija nepoznatih - ta misao se ureže dublje u njegovu svest. Neću ostaviti kosti u ovom tunelu. Još nisam našao ono što tražim...
Hladna odlučnost mu izbriše sve misli iz glave i on osmotri svoje saputnike, osvetljene bledom svetlošću lampe na kacigi. Mitraljezac je čučao okrenut ledjima i osmatra put kojim će nastaviti, dok je Blitz ljuto preturao po opremi na svom pojasu psujući za sebe. Aleksej primeti da na sebi ima samo laki skafander Federalne pešadije, jedva dovoljan za boravak u ovakvim uslovima. Bez dodatne opreme i oklopa je bio krajnje neodgovarajuć za borbu. Jedan zalutali šrapnel bi bio dovoljan da probuši odelo a to bi značilo gušenje i davljenje u sopstvenoj iznutrici koja bi izletela napolje. Iako je porast gustine atmosfere na dubinama u hodnicima bio izuzetan, razlika pritiska u odelma i spolja je i dalje bio drastičan. Tvrdokorni Ezelišanin, toliko drugačiji od mene - pomisli Alekse - nije morao da ostane da me čeka u laboratoriji. Znao je dosta o proslosti Blitza i nikada ga nije prestajala čuditi veza koju su uspostavili uprkos tolikim razlikama u mentalitetu i karakteru, samoj prošlosti i životnim pričama
Blitz je od ranog detinjstva živeo u najokorelijim četvrtima prestonice Ezelisa, da bi se posle borio u više pobuna protiv korporacijskog terora koji je vladao u zabačenim delovima matične planete gde su ga odveli njegovi roditelji u potrazi za boljim životom. Borba je često uključivala i sabotaže vozila, dizanje u vazduh raznih postrojenja i sukobe sa korporacijskim plaćenicima. Dok se situacija smirila posle nekoliko godina, posle uvodjenja zakona o globalnoj demonopolizaciji, Blitz je već bio “navučen” i rešio je da svoje veštine i stečeno iskustvo da na službu Federaciji.
Nasuprot njemu, Aleksej je posle spasavanja iz broda Nepoznatih, sa skoro napunjene dve godine, bio usvojen i živeo na Regulisu mirnim, sigurnim životom koji nije imao dodirnih tačaka niti sa vojskom niti sa Nepoznatim. Njegovo poreklo je držano u tajnosti, niko osim ljudi na najvišim položajima nisu imali spiskove spašene dece. Sve sa ciljem da imaju normalan život, daleko od krvožednih novinara, posebnih standarda i žigosanja kao "drugačijih" od strane svoje okoline. Tek je posle srednje škole pristupio Carskoj mornarici, prijavljujući se u DeSPEC posle postizanja odličnih rezultata posle dve godine službe.
Nepotpun život - pomisli Aleksej - ne mogu reći da nisam imao roditelja jer su me ljudi prihvatili i usvojili kao svoga, ali ja ne znam odakle sam. To fali. Nikada nisu utvrdili identitete spašene dece, ni moj.
Ali naći ću ga, na isti način i na istom mestu gde je Nikolaj tražio svoju porodicu. U brodovima Nepoznatih. U ovakvim rupama. U njihovim kompjuterima.
Sudbina Nikolaja i moja sudbina?
Ista stvar.
Uh....
Nastaviše da se kreću. Posle par minuta mitraljezac na čelu da znak rukom. Umalo se stropoštao niz vertikalan bunar prečnika dvadesetak metara koji je išao ravno na dole, osvetljen nekolicinom svetiljki i nestajući pravo u mraku. Ali pogledavši nagore, zadovoljno je konstatovao:
- Ide gore, ka površini! Ne vidim zvezde, ali zumiram poklopac na vrhu, dvesta, dvesta pedeset metara! Spojevi, servo uredjaji... Poklopac je za otvaranje!
Radost ih obuze. Aleksej izda naredjenje:
- Ok, ovo je dobar razvoj dogadjaja. Imamo raketne rance, ti idi gore, pobrini se za poklopac - reče Aleksej mitraljescu vadeći iz njegovog ranca i pružajući mu torbicu sa tempiranim punjenjem. Iako je sam poklopac izgledao izuzetno jak, otvoriti ga nije predstavljao veći problem s obzirom da su još uvek imali dovoljno tempiranog eksploziva i lanser granata montiran na Aleksejevu napadnu pušku.
- Blitz, ti ideš sa mnom, valjda će nas izvući naš raketni ranac ako se rešimo dovoljno tereta. On će morati sam, ionako je duplo teži od mene - reče pokazujući na mitraljesca koji se zatrčao i skočio u ambis. Par sekudi kasnije se pojavio lebdeći uz pomoć svog ranca, a zatim produžio nekoliko stotina metara u vis da montira ekploziv na poklopac bunara. Aleksej dotle poče da skida suvišnu opremu sa sebe. Nevoljno je spustio napadnu pušku na zemlju.
- Glupa je ta ideja sa ostavljanjem oružija, znaš... - upozorio ga Blitz - previše gluposti se naredjalo u poslednje vreme.
Znam - složio se Aleksej.
Blitz je proveravao svoj pištolj i vratio ga za pojas, pored nekoliko ručnih bombi.
- Ove bebice ostaju sa mnom, makar obojca ljosnuli dole i polomili se.
Ostavljajući suvišni teret, Aleksej iz pregrade na ledjima izvuče bombu, malecki nuklearni uredjaj velike snage. Opa, bato! oduševio se Blitz kada ju je ugledao. Znao je o čemu se radi.
- Ostavi to ovde aktivirano sa tajmerom - predložio je sa zlobnim uživanjem.
Aleksej se premišljao. Možda je to najpametnije. Ipak...
- Ne, misija je bila zauzeti ovo mesto. Mi nismo uspeli, ali to će se promeniti za četrdeset sati kada stigne “Mefisto” i drugi brodovi. Ovo neću ostaviti za sobom - reče i vrati nazad bombu.
U tunel uleti mitraljezac:
- Minirano je! Spremite se!
Detonacija odjeknu i desetak sekundi kasnije niz ambis se prosu komila krhotina, metala i leda. Aleksej proviri i ugleda predivan sjaj zvezda na izlaz iz bunara, stotinama metra iznad njih.
- To je to! - uzbudjeno reče Aleksej i krenuše.
Mitraljezac skoči prvi sa oružijem u rukama, Aleksej i Blitz za njim. Blitz se držao za skafander svog prijatelja.
Pa ovo radi! - oduševljeno primeti Blitz - tako, samo nastavi tako!
Polako penjući se na gore, Blitz instinktivno spusti pogled ka ambisu i sledi se od dubine koja je zjapila pod njim. Sledio se. Koje sranje od visine! Ja sam pešadinac, kopno, visina nula! Mrzim visinu!
Mitraljezac se bio popeo do vrha izlaza i zastao je da osmotri napredovanje svoji saputnika. Aleksej ga je posmatrao i zumirajući ga, ugledao njegovo lice kako biva presečena munjevitim strahom. Nešto nije u redu, Aleksej se uplaši. Usporeno do stotih delova sekunde, Aleksej je posmatrao mitraljezca kako okreće svoje oružije ka njima dvojci ispod sebe i otvara vatru. Blitzu upade u oči taj potez:
- Šta to ovaj šupljoglavac...!?!
Svetleće linije njegovog oružija proleteše tik pored njih detoniraše u ambisu pod njihovim nogama. Blitz pogleda na dole i ugleda jednog od letećeg robota čuvara kako se zlokobno i tvrdoglavo, uprkos nanesenim oštećenjima, penjao za njima.
- Pazite!!! - upozori mitrljazac je ispali još nekoliko kratkih rafala a onda zastade, ne mogavši da dobije slobodnu liniju vatre od Alekseja i Blitza.
- Sranje!!! - viknu Blitz, potegnu svoj pištolj i otvori vatru, nekako se držeći jednom rukom za skafandar svog prijatelja. Aleksej ga zgrabi, sprečavajući ga da padne:
- Granata! Koristi granate!
Blitz vrati pištolj u futrolu, otkači granatu sa svog pojasa i aktivira je. Mala kugla je pala dvadeset metara naniže pre nego što je pogodila robota čuvara pritom detonirajući. Bljesak i siloviti udari šrapnela se prosuše bunarom, grebajući zidove i Alekseja. Potisak njegovog ranca nestade. Gledajući se oči u oči kroz vizire, Blitz i Aleksej shvatiše da usporavaju.
Raketni ranac! - proleti mu kroz glavu dok je očitavao stanje na svom viziru. Primao je upozorenje preteći crvenim slovima da je dotok oksidanta prekinut i da ranac gubi gorivo. Lampica je počela da pokazuje mogućnost eksplozije. Usporavajući do kraja, Aleksej i Blitz nekoliko trenutaka lebdeše u mestu na samo pedeset metara od izlaza, a onda počeše da padaju.
Nemoćni krik ispuni vakum hladnog i mračnog tunela.
Nešto ih pridrži i donekle uspori njihov pad. Mitraljezac je bacio svoje oružije i zgrabio ih. Uz maksimalan potisak svog ranca pokušavao je da ih izvuče, ali su bili preteški. Aleksej u trenutku postade svestan situacije. Preteški smo! Odlučio je. Nekoliko sekundi su polako tonuli na dole, kada je Aleksej staloženim glasom preko veze saopštio Blitzu, susretnutih pogleda:
- Moje odelo i ja smo teži od tebe. Ti imaš više šanse...
- Šta to prič...?
Snažnim pokretom on ogurnu Blitza i istrgnu se iz snažne ruke mitraljesca.
Aaa??? Koj je poručniku??? - mitraljezac beše zatečen na sekundu ali se brzo pribrao i pokušao da zgrbi Alekseja. Nije stigao i ovaj mu skliznu iz ruku. Slobodnom rukom on sada pridrži Blitza koji se koprcao i vrištao:
- Neeee, budalo, ne opet!!!
Alekesj je polagano tonuo na dole sa mirnim izrazom lica i gledajući svog prijatelja kako je počeo zajedno sa mitraljescem da se sporo penje ka izlazu.
- Za njim, puštaj me!!!”, vrištao je Blitz. Mitraljezac ga je stezao čeličnim rukama:
- Moj ranac je pri kraju, jedva ćemo i mi uspeti!
Koji ludaci, koji ludaci! - mitraljezac je bio šokiran.
Padajući dole, Aleksej ih je polako gubio iz vida. Šta sam ovo uradio? - nije mogao da veruje u ono što se dešava.
Pored njega penjući se proleti nekoliko robota čuvara, ne interesujući se za njega već hrleći ka izlazu tunela. Aleksej se trgnu i stade da vrišti u vezu:
- Stižu, ima ih još, ima ih još!!!
Sa užasom i najodvratnijim osećajem nemoći je posmatrao robote čuvare kako proleću pored njega, nemajući ništa čime bi mogao da ih uništi. Zamahivao je rukama i pokušavao da ih udari, besneći i plačući, dok je sve brže i brže padao u ponor.
Osetio je udarce i izgubio svest.
Osvestio se. Bio je u potpunom mraku, naslonjen ledjima uza zid i nesposoban da pomeri svoje noge. Vizir mu je bio izlomljen i veći deo oklopa na skafandru izgužvan. Displej sa infomacijama je bio mrtav, infracrveni vizir takodje. Nije znao koliko je vremena prošlo. Hladnoća se uvlačila se kroz nanometarske pukotine na njegovom odelu.
Gde sam?
Um mu je bio opijen, nesposoban da se priseti dogadjaja koji su prethodili.
Bljesak u mrku. Crna silueta se ocrta pred Aleksejem. Tren posle, udarac u kacigu skafandra i njegova glava se prikuje za zid iza. Krv isprska vizir iznutra i učini ga slepim. Probadajući bol u glavi ga umalo ponovo onesvesti. Ledeni gas mu je ispunjavao skafandar. Odelo, ne... Uništeno je...
Kašljući krv, Aleksej instinktivno skinu kacigu, ne dišući. Atmosfera ga je pekla i nije bila za disanje. Gotov sam, još samo desetak sekundi života - bilo mu je jasno. Panika. Užas. U isto vreme i mir. Nije bio potpuno svestan. Nije se sećao.
Oko mu je plivalo u krvi, drugim je osmatrao svetlo koje je postajalo sve jače pred njim. Tresao se. Velika i metalna stvar mu se približavala, osvetljavajući ga. Aleksej podiže pogled. Robot čuvar. Stao je nad njim i skenirao ga.
Hajde već jednom...
Robot čuvar je sklonio oklopni vizir sa svoje glave, čekajući nešto.
Osećaj nedovršenog posla se mešao u Alekseju zajedno sa strahom.
Bomba!
Trošeći poslednje molekule kiseonika, on prstom napipa poklopac za detonator u svojoj rukavici i otkoči ga. Um mu je postajao umoran i trom. Tonuo je u san.
U trenucima gašenja svesnosti dugim poput eona, Aleksej je posmatrao glavu robota kako poprima lice deteta, kako lice tog deteta stari, prolazi pubertet i konačno poprima odraze odraslog čoveka.
Aleksej prepozna to lice na robotu i zavapi ispuštajući preostali vazduh iz plućai:
To sam ja...
Njegov prst na detonatoru se pokrenu...
U orbiti, u teško oštećenom brodu “Alfi”, senzori detektovaše čudna očitavanja ispod površine. Sluteći neminovnu opasnost, brod je počeo da se udaljava maksimalnom brzinom. Dole, iza njega, površina belog planetoida se počela parčati nizom pukotina koje su se širile brzinom munje od polova do ekvatora. Na trenutak sve zastadoše a potom se stvori bljesak od milion sunca koji će stotinama godina kasnije biti detektovan na Regulusu i Ezelisu. Bezbroj krhotina planetoida i leda se rasuše sistemom, ne ostavljajući nikakve tragove o onome što se desilo.
end of chapter one
Copyright © by Branimir Milosavljević, All rights reserved.
Za prava kopiranja pogledajte ovde.